Влада Србија именовала је прошле недеље др Милицу Ђурић Јовичић за в. д. директора Фонда за науку. Она је последње четири године била на челу Иновационог центра Електротехничког факултета у Београду и једна је од научница која спаја Србију са светом. У научној заједници је позната по технолошким решењима која доприносе медицинској дијагностици и рехабилитацији, као и великом броју реализованих пројеката који повезују науку и привреду из области информационих технологија и индустрије 4.0.

У првом интервјуу након именовања, др Ђурић Јовичић за „Политику” каже да оснивањем Фонда за науку у децембру прошле године и доношењем одговарајућег закона, после 12 година, почињу прве значајне системске реформе научног окружења код нас.

Први пут ће српска наука добити систем финансирања и подршке у оквиру засебне институције. Колико је ово, по вашем мишљењу, значајно за даљи напредак науке у Србији и друштво у целини?

Наука и образовање су основа развоја хуманијег друштва, ефикасније привреде и модерне индустрије. Зато ми је изузетно драго што су реформа система образовања и науке препознати као приоритети Владе Републике Србије. За научне раднике, нови начин институционалног финансирања је од велике важности. Планирано улагање додатних средстава ствара нове могућности научној заједници и битно је што се ова реформа спроводи уз повећана средства из буџета. Фонд ће подржати основна истраживања свих фундаменталних наука, али и омогућити подршку за истраживања заснована на приватно-државној иницијативи, за пројекте који би имали комерцијалну примену. Циљ је подршка пројектима заснованим на изврсности и квалитету. Посебна пажња ће се обратити на мултидисциплинарне и интердисциплинарне пројекте, сарадњу наших научника међусобно, али и с међународним партнерима, као и веће укључивање и финансирање младих научника.

Управо је то и један од проблема, што научници не сарађују чак и у оквиру истог института…

Верујем да је кључ напретка и науке и привреде управо у повезивању различитих области, доброј комуникацији и сагледавању проблема из различитих углова. Мислим да постоји потпуни реципроцитет у томе колико ми инжењери или природњаци можемо да помогнемо друштвено-хуманистичким наукама или уметницима, као и они нама. Нажалост, научници се не познају довољно и не комуницирају довољно, чак и у истом граду или на истом факултету или институту. Од Фонда за науку очекујем да пружи научној заједници много више од система за пројектно финансирање. Средства за финансирање пројеката су потребна основа за рад, али сама по себи нису довољна. Битно је да сви чланови заједнице добију информације о приликама за сарадњу, финансирање рада, путовања, опреме, усавршавања у научној области али и на другим пољима, да представе своје резултате или затраже и добију помоћ колега из других области.

Често чујемо да млади одлазе из Србије и то углавном на школовање. Како вам се чини тренутна позиција младих у науци?

Деца су по природи научници, запиткују, маштају, стварају. Наша је обавеза, као друштва, да створимо такав систем који ће ове особине да подржи и негује, уз квалитетно образовање које пружа основу и знања која би омогућила даљи развој, без спутавања, и коначно – прилике да се креативне нове идеје материјализују за добробит друштва, било да су у питању научне истине, развоје привреде или квалитет свакодневног живота. Мислим да је у том тренутку, када се завршава формално образовање и када је потребно да се упусте у реалан живот, јако битно да имају добру почетну позицију и могућност избора. Лепо је што њихова генерација сазрева у времену кад неколико младих људи у Србији има престижне ЕРЦ грантове од преко милион евра и када постоји значајан број група које сада већ континуирано добијају међународне пројекте који доносе значајна финансијска средства, али и прилику да се повежете и позиционирате глобално.

Ви сте у Иновационом центру установили модел „од идеје до реализације”. Шта он тачно подразумева и колико је овај модел примењив у научноистраживачким организацијама ?

Не само да је примењив, већ је и неопходан. Сви моји сарадници знају да део нашег посла чине разне фазе: предлагања идеје, имплементација, верификација, израда техничке документације и заштита интелектуалне својине, уз све финансијске аспекте и администрацију која то прати. Научни рад подразумева рокове, организован тим, редовне састанке мултидисциплинарне групе, као и посете потенцијалних инвеститора. Поред тога, ту је и стално тражење додатних извора финансирања, писање пројектних пријава, пажљиво и рационално планирање буџета, администрирање, као и презентација резултата. Међутим, овакав рад доноси резултате, и на овај начин моји сарадници су имали прилике да путују и примају посете из разних делова света, да комуницирају, раде и да се шале на страним језицима и са различитим културама. Таква ширина је јако битна, посебно за нас који долазимо из мале земље.

Како видите улогу Фонда у даљем стратешком развоју науке, а посебно у смислу подршке и оснаживања младих да се у Србији баве науком?

Фонд ће унети многе новине у досадашњи процес финансирања научних пројеката, уз здраву компетитивност и конкуренцију засновану на научним резултатима, као и могућностима примене, не само у привреди, него и свакодневном животу и раду. Квалитет, транспарентност, непристрасност, ефикасност и брзина ће бити императив у раду. Основни циљеви Фонда ће бити не само успешна имплементација пројеката и научни резултати, већ и развијање људских ресурса, подршка сарадњи и партнерствима, као и успешна примена и промоција резултата.

Посебно ћу обратити пажњу на програме и активности намењене младим сарадницима. Укључивањем 1.000 младих докторанада на научне пројекте прошле године је учињен одличан искорак у подршци младима у науци. Програм Фонда који се односи на кадрове ће првенствено бити фокусиран на ову категорију истраживача. Желим да направимо систем у коме ће млади имати исте услове у којима сам се ја развијала као научник и још много боље. Сада има доста прилика за то, само их морамо повезати. Битно је да буду свесни да су могућности велике, али и да их научимо да се за то боре квалитетом, радом и упорношћу.

Сензорски систем за анализу хода

– Када сам уписивала Електротехнички факултет била сам свесна да је то један од најтежих факултета у земљи, али и школа која пружа диплому која се цени свуда у свету. Мој дипломски рад је резултирао развојем новог сензорског система за анализу хода, за који се заинтересовала лабораторија на Аалборг Универзитету у Данској и наручила да им се направи један примерак за потребе својих истраживања, а ја сам добила прилику да одем код њих на обуку и усавршавање. На крилима те сарадње уписала сам докторске студије, што је и званични почетак мог научног рада.