Данашња деца прво науче да играју компјутерске игрице, а тек онда се, евентуално, попну на дрво. Зато, док не одрасту, тешко разликују трешњу од лубенице. Уместо да трче по пољима цвећа и ливада, што би рекао покојни песник Добрица Ерић, или да играју фудбал и баскет на теренима између сивих солитера, детињство проводе сами у собама. Отуђени од спољног света, другара, неба, сунца и ветра пронашли су нови универзум кроз који лебде, гледајући у екране паметних телефона, таблета или рачунара.
Тако се улази у виртуелну реалност, мада је далеко упечатљивије, ако се трагање за правом истином преведе у сферу филма, у „Матрикс”. Тамо где владају задивљујући прелази између различитих стварности: у оном, безначајном, који се води на свежем ваздуху или у учионици и другом, далеко стварнијем, који се живи у собама уз мобилни суперапарат који се већ претвара у природни продужетак прстију. Деца ће ускоро читати о Петру Пану који се пење с нивоа на ниво игрице о земљи Недођији, док га, уместо у сновима, по екрану јури зли капетан који, уместо куке, користи Самсунг галакси.
Да ли се пре неколико дана несрећни дванаестогодишњи дечак с Новог Београда убио скочивши са 7. спрата јер му је мајка забранила да игра компјутерске игрице? Ко зна, трагедија је исувише велика да бисмо олако доносили закључке, али се помиње да је дечак играо једну од најпопуларнијих видео-игрица на свету која изазива најтежи облик зависности, попут хероинске. Али, неколико дана раније, деветнаестогодишња девојка из Ниша правила је видео-клипове с друговима на крову стамбене зграде. Тражећи најбољи кадар, како би опчинила своје пратиоце на друштвеним мрежама, она је закорачила у амбис. После неколико секунди била је мртва.
Познајем много тинејџера у мом крају који се пентрају по крововима зграда, како би направили што атрактивнији кадар или видео-запис, а потом га окачили на „Инстаграм”. Када их опоменем да је то што чине опасно по живот, они ми се смеју као бићу из пећинског доба. Иако нисам грађен као диносаурус, осећам да имам нешто заједничко с том племенитом животињом. Наиме, предосећам да нестајем у информатичком леденом добу новог тоталитаризма. Прво, мозак нам је истог обима, дакле, скромних размера. Друга сличност с диносаурусима јесте та да осећам ледени дах смрти у том бесмисленом и бескрајном сајбер космосу, где би Гогоља прогласили неталентованим, Чехова стерилним, а Пруста преопширним.
Дечје поимање реалности, дакле, нису ивице крова, већ имагинарни свет нових технологија у којима лебде. Тај свет не познаје силу гравитације, већ нуди опсену глобалне популарности. Због тога је млада Нишлијка погинула. У тих неколико секунди, она није ходала пажљиво, већ је закорачила у паралелни, виртуелни космос који се не поклапа с димензијама крова, на ком су се играла наша деца. То је пошаст новог света.
У америчком Гранд кањону погинуло је више од 50 младих особа. Правили су селфије, несвесни да иду по танкој линији живота и смрти. Верујући у бесмртност на друштвеним мрежама и сабирајући лајкове, завршили су у провалији, хипнотисани бесмисленом популарношћу и бројем пратилаца. Величанствену архитектуру природе нису посматрали својим очима, како би чудесне пејзаже заувек ускладиштили у својим успоменама. Они су тежили ка нечем другом. Да те слике ускладиште у меморије мобилних апарата тек неколико секунди, а да их затим поделе са својим следбеницима сајбер света. У новој стварности, људски контакт постао је субверзија.
Посматрам дечурлију којима очи сијају као дисплеји паметних мобилних телефона и чији су прсти, у еволутивном хај-тек процесу, постали непропорционално дугачки у односу на шаке због куцкања тупавих ес-ем-есова, лајкова и ко зна чега још те ће, можда, већ у наредној генерацији, постати наша мала, слатка чудовишта.
Пијуцкају сокиће једни поред других у кафићима, међусобно су удаљени светлосним годинама. И кад се додирну бораве у различитим хемисферама. Уместо да разговарају, седећи за истим столом, шаљу поруке. Хипнотички пут ка апокалиптичној виртуелној реалности јесте пут без повратка. Ако неко ипак успе да се врати назад, нећемо га препознати. Ко још озбиљно разговара с роботима?
Како да допремо до наше деце и вратимо их на спортске терене или их попнемо на дрво? Дуго нисам видео девојчице које играју ластиш или мусаве дечаке како играју баскет по киши.
Док трчимо од посла до посла, срећни што га уопште имамо, не обраћамо пажњу на клинце и препуштамо их моћним уређајима који их васпитавају уместо нас. Ускоро ће их помазити по глави и пољубити пред спавање.
Због тога треба анализирати шта раде богати Американци, они који су створили нови информатички свет и вештачку интелигенцију која је већ преузела власт над изгубљеним душама. У најскупљим приватним школама деца се играју коцкама, а забрањена је употреба технологија, пише „Њујорк тајмс”.
Нова каста супербогаташа ствара наследнике који се враћају у реалност, док милиони сиромашних и њихови наследници, наша деца, постају зависници виртуелне диктатуре. Наиме, не смеју да се окрену око себе, како би осетили сунце и ветар, јер ће им све коначно постати јасно. Зато им се не дозвољава да скрену поглед с екрана!
