Тебе, који сејаше смрт кроз наша поља

и многа срца проби врхом свога мача

да би судбина била светлија и боља

а земља наша срећнија и јача –

Тебе, који посла црне године рата

и глад, и помор и путеве непроходне

да би за увек здружио брата и брата

и свима дао земље и њиве родне –

Тебе, Господе, молим ове светле ноћи

кад веје бео снег над крововима града:

немој крај наших кућа синути и проћи

и оставити срце да болује и страда.

Обдари нашу децу даровима неба

у овом часу тихог и небеског славља,

Ти знаш да једном треба обуће и хлеба

а другом мало радости и здравља.

Помилуј плаву кћерку варошког чистача

и реци да ће бити лепа као зора,

пољуби црног сина сеоског ковача

и дај да буде силан као гора.

Униђи кроз прозор сељакâ, сиромахâ,

и простри им по слами своје светло хтење;

од додира Твојега и од Твога даха

никнуће нам млађе, боље поколење.

Дај детету свакоме љубави и моћи

па постане од нас здравије и боље

можда ће и нама златно доба доћи:

процветати земља, уродити поље.

Да спознамо и ми, сви: да су наши мртви,

пропали у рату, погинули, пали,

намењени били једној вишој жртви

и живот за много лепше сврхе дали.

Тебе, Господе, молим, дај да деца стигну

јуначка и здрава у времена нова

и загрљена братски дај да високо дигну

пропалу у блату заставу наших снова.

(Политика, 6. јануар 1928. године)