„Ја сам изгубио младост. Након свега, једино то још рачунам. У доби од непуних осамнаест година, нашао сам се у рову”, пише у свом роману, својеврсном породичном албуму „Боја земље” (Лагуна) Елведин Незировић (1976), писац из Мостара. Незировић без горчине говори о болним чињеницама рата, као о појави која се десила и оставила свој траг, а своје успомене претаче у боју земље, родне груде, у коју се стапају ликови његових сродника, деда и бака, стричева, ујака. Пре свих ту је његов прерано преминули отац, који недостаје у сваком делу мира и рата. Кроз животе људи васкрсава некадашња домовина, у којој су дојучерашњи комунисти напрасно постали заклети католици, муслимани и православци, те идеја о идентитету и животу…

Још од ратних дана, носили сте ову књигу у себи, а настала је тек сада. Да ли вам је била важна временска дистанца у односу не само на рат, већ уопште, на „горки талог искуства”, да бисте живот преточили у литературу?

Морате ми веровати на реч ако вам кажем да много тога у вези с овом књигом не умем да објасним. Пре свега, нити сам бирао тренутак, нити тон којим ћу је писати, књига је одабрала и једно и друго. Све се заправо десило само од себе, као у некој грозници. Можда је заиста, да би се то десило, било потребно да прође одређено време у односу на догађаје о којима књига говори – то, ипак, не знам. Било како било, пустио сам да текст из мене истече, надајући се, негде у подсвести, да је језик уистину паметнији од писца. Ваљда ми се због свега тога понекад чини да сам ту књигу најмање писао ја или да сам је писао барем у истој мери у којој су је писали и њени ликови – стварни људи који су, на овај или онај начин, обликовали и усмерили мој живот.

Отац је један од главних ликова у роману, односно његово „минус присуство”, он је присутан својом одсутношћу као нека неостварена могућност. Колико је на уобличење овог лика утицала сама идеја литературе, дела на пример Киша или Јерговића, колико ваша потреба да му се одужите на неки начин зато што сте сада старији него што је он икада био?

Сама потреба да пишем о оцу јавила ми се недуго након што сам и сам постао отац. Све до тада, наш „минус однос”, како сте рекли, могао сам да сагледам искључиво из властите перспективе, односно из перспективе детета које оца није упамтило. Погинуо је у саобраћајној несрећи када сам имао седам месеци, и на чије одрастање је то одсуство, наравно, јако утицало. Поставши, дакле, отац једној прекрасној девојчици, почео сам да сагледавам стварне размере његове трагедије. И то је, заправо, један од оних тренутака када осетите потребу да одређено искуство пренесете у књижевни текст. Али, не због тога што мислите да је оно само по себи посебно, већ напросто због тога што вам, поготово ако сте, попут мене, прилично затворен тип, писање помаже да се лакше носите с тим. Тему оца и очинства обрађивао сам у неким ранијим причама, али никада нисам ни слутио да би се из свега тога могла изродити књига о којој сада говоримо. Наравно да су на начин на који је очев лик литерарно уобличен у „Боји земље” утицали писци које сам читао и који су у књижевност уносили слична искуства, међу њима су и Јерговић и Киш, али пре свих, рекао бих, Мирко Ковач.

Шта је све, поред изгубљене младости, обележило вашу генерацију 1976, вас посебно? Како данас та генерација изгледа, како се живи у Мостару?

Требало би одмах на почетку да парафразирам Крлежу: Рат је хијена која се храни искључиво младим људским месом. Дакле, много младића из те моје генерације, рат, нажалост, није преживело, међу њима и неколико мојих другара. Ми који смо имали ту срећу да преживимо, остали смо трајно обележени ратним искуствима и траумама које су она произвела. За све нас би се могло рећи да нас је рат, на неки начин, одгајио. Неки се у миру нису снашли, неки су опет смогли снаге и кренули даље, уобичајена, и у литератури сто пута поновљена прича, која све ово што говорим претвара у неподношљиву баналност. Мени се понекад чини да за тих неколико година које сам у рату изгубио, и данас трагам. Нешто ми у властитом доживљају времена стално измиче, а никако да схватим шта је то и због чега ми се то дешава. Што се тиче живота у Мостару, Мостар је и данас у некој врсти коматозног стања које траје још од средине деведесетих и потписивања Дејтонског споразума. Политика је у овом граду све поставила на криве ноге, у инат, по мери међунационалне конфронтације: од школа у којима се врши сегрегација деце по етничкој основи, па све до јавних институција које су такође подељене. Политика је, заправо, овде живи организам: она постоји, размишља и делује искључиво у сврху властитог самоодржања оних који се њоме баве. Последице тога највидљивије су у диспропорцији између онога што би овај град могао и требало да буде по својим историјским, културолошким и природним ресурсима и свега онога што је данас.

Да ли се, по вашем мишљењу, о рату довољно пише у књижевности на простору бивше Југославије?

Последњи рат је произвео, по моме скромном суду, неке од најбољих књига икада написаних на овим просторима, пре свих три: „Sarajevo blues” Семездина Мехмединовића, „Сарајевски марлборо” Миљенка Јерговића и „Пољску коњицу” Марка Вешовића. Но, то не значи да је о рату све речено. Напротив, свако је искуство аутентично и баш због тога о томе треба писати, ако ништа онда зарад себе и преиспитивања сопственог односа спрам прошлости. Истина, утисак је да је овдашњи јавни простор препун књига с ратном тематиком, и то свих књижевних врста и жанрова, али мало од тога је заиста она права, истинска литература која ће нас надживети.