Уз Бојана Пајтића, највећи аплауз на последњој седници Главног одбора Демократске странке добио је Слободан Милосављевић. Лидер демократа награђен је овацијама јер је најавио да циљ ДС-а „није да буде бољи од СНС-а, јер то свако може, већ да буде бољи од ДС-а пре 2012. године”, а бивши министар Милосављевић зато што је пуштен из притвора после привођења у акцији „Резач”. Партијске колеге аплаузом су поручиле да је Милосављевић жртва политичког прогона.

Иако суд тек треба да се изјасни о његовој евентуалној кривици, питање да ли је могућа Пајтићева најављена „покајничка транзиција” демократа ако не направе отклон од кадрова из Тадићеве епохе за које се у јавности везују афере. Управо то је још пре две недеље демократама замерио Јово Бакић. Овај социолог им је поручио да би, када већ говоре о политичком прогону, као паметни политичари требало да се дистанцирају од људи који нису на добром гласу – мислећи ту, како каже, на Оливера Дулића, Слободана Милосављевића и Драгана Шутановца – све док правосудни органи не одраде своје.

Није, међутим, јасно како ће бирачи гледати на намеру Пајтића да одбаци наслеђе Бориса Тадића, који је изгубио изборе 2012, док истовремено с његовом Социјалдемократском странком разговара о евентуалном предизборном савезу.

За председника политичког савета ДС-а Драгољуба Мићуновића разговор са Тадићем не представља проблем. „Ми још не говоримо ни о каквим коалицијама”, навео је Мићуновић, додајући да се ДС 2012. прочистила од оних који су заправо „ушли у власт, а не у странку”.

„То су они који су се учланили док је ДС била на власти, а потом нису могли да схвате да су постали опозиција и ушли су у нову власт или с њом почели да сарађују на разне начине. Што се преговора с остатком опозиције тиче, ми имамо логичан услов да се договоримо да се не нападамо како би кампања била колико-толико пристојна. А шта ће бити с коалицијама, питаћемо и наше бираче и истражићемо шта би они волели, да ли једну листу или више колона”, наводи Мићуновић за „Политику”.

Уз све резерве и потенцијална преувеличавања, постоје одређене подударности између онога чему, по Пајтићевим речима, сада тежи ДС и промене имиџа Социјалистичке партије Србије после 5. октобра. И социјалисти су тада, баш као демократе данас, постали опозиција, али су се постепено удаљавали од Милошевићеве сенке. Но, за разлику од СПС, који је одбацио своје наслеђе, у врху ДС кажу да се заправо враћају изворним начелима те странке. Демократе су у својеврсној „ретро” фази јер се, тврди Мићуновић, враћају изворним начелима „унутарстраначке демократије без ауторитарног управљања”.

„Наш назив није ’Бојан Пајтић’ већ Демократска странка. Нема ниједне страначке одлуке коју доноси председник, већ то чини колективно председништво после дебате. Тако је ситуација, што се тиче демократије унутар странке, враћена у нормалу”, закључује Мићуновић.

Слично мисли и Горан Јешић, потпредседник ДС-а, који сматра да ова странка једина има капацитет да се суочи с грешкама.

„То смо и показали тиме што смо претходних година на демократски начин променили два председника партије. А управо с платформом коју смо представили (на Главном одбору) покушавамо да не поновимо грешке из прошлости”, истиче Јешић.

Тих омашки је, додаје, било, а он је на њих скретао пажњу и за време Тадићевог шефовања странком.

„Још тад сам критиковао одсуство озбиљне реформе образовног и здравственог система и државне управе. Ипак, нису сви потези ДС-а пре 2012. били лоши. Влада Мирка Цветковића је, рецимо, решила проблем који ДС није створио, а то је сарадња с Хагом, која је била услов наставка евроинтеграција”, истиче Јешић.

У истом дану кад је заседао ГО ДС-а, социолог Владимир Вулетић је за Радио Слободна Европа рекао да се „много више афера везује за људе попут Шутановца и Пајтића, који су остали у странци, него за Тадића”.

За Вулетића је додатни проблем то што ДС наликује „мачки која јури свој реп” и што наставља негативну кампању против напредњака, својствену Тадићевој епохи.

„ДС се пре свега бори са самим собом, а СДС им је највећи противник у идеји преузимања улоге водеће опозиционе странке. Али, уместо да нађу доминантну тему која би жуљала незадовољне, као што је СНС као опозиција имала причу о корупцији, они упорно причају против Вучића. А имали су толико времена да формулишу политику којом би се јасно препознало да су различити од СНС-а. Ако су већ социјалдемократска странка, могли су да, на пример, говоре о неједнакостима”, закључује Вулетић.

Најзад, то што је нека странка у опозицији, додаје он, не даје јој аутоматско морално покриће, већ показује и да није добила довољно гласова да би била на власти.