• Ekonomija

    Može li se do prvog miliona bez pomoći vlasti – biznismeni o svom prvom milionu

     

     

    Šta kažu biznismeni o svom prvom milionu

    (Agencija Beta emituje seriju tekstova pod zajedničkim naslovom: Biznis i politika u Srbiji može li se do prvog miliona bez pomoći vlasti. Povod je knjiga novinara Miše Brkića „Biznis klasa“, neka vrsta poslovnih biografija najuspešnijih srpskih biznismena. Juče smo objavili uvodni stav autora knjige. Danas emitujemo osnovne naznake iz izjava nekih od vodećih srpskih biznismena citiranih u knjizi, a u nedelju mišljenja ekonomskih i drugih eksperata.)

    Većina biznismena tvrdi da prvi značajniji novac nisu zaradili u poslovima s državom, nego zahvaljujći okolnostima i dobrim procenama koje su imali. Neki, medjutim, smatraju da bi država trebalo da obrati veću pažnju na privatni biznis i da mere koje ona preduzima treba da budu podsticajne. Svi se slažu u jednom u društvu postoji neopravdani animozitet pema bogatim ljudima.

    Miroljub Aleksić je danas vlasnik konditorske fabrike „Pionir“ i još nekoliko uspešnih fabrika u Srbiji, kao i lanca hotela. Kako se navodi u knjizi, Aleksić je svoj „prvi milion“ zaradio 1990. godine trgovinom hartijama od vrednosti i otkupom klirinških dugova bivšeg Sovjetskog Saveza. On objašnjava da je to bilo trgovanje menicama, eskontovanje i indosiranje, „u milionskim ciframa i na teritoriji bivše SFRJ“.

    Aleksić je, kako kaže, otkupljivao menice od pojedinih makedonskih firmi po jednoj eskontnoj stopi, a onda te iste menice prodavao i indosirao Slovencima po drugoj stopi. Posle naplate od Slovenaca, ističe Aleksić, ostaje značajana razlika.

    On je otkupljivao je i eskontovao klinška potraživanja, recimo, „Petrohemije“ i vranjskog „Zavarivača“, i zatim čekao naplatu od strane NBS posle kliringa. „Te 1990. godine sam na finansijskim poslovima na teritoriji cele Jugoslavije, imao profit oko četiri miliona maraka…“, ističe Aleksić.

    Miroljub Aleksić zapošljava 2.750 ljudi u „Pioniru“, „Tipoplastici“, „Kobeksu“, „Jugotehni“, „Našem stanu“, „Hisaru“ „Autoprometu“, „Alfa plamu“ i „Forestu“. Vlasnik je i hotela „Izvor“ u Arandjelovcu, „Master“ u Novom Sadu, „Park“ u Vnjačkoj Banji i „Sloboda“ u Šapcu.

    Miodrag Kostić je pre tri decenije osnovao prvo privatno preduzeće u Vojvodini. Danas „MK grupa“ zapošljava 8.000 ljudi i ostvaruje godišnji prihod od 800 miliona evra. Svoj „prvi milion“ počeo je da zaradjuje nabavkom i ugradnjom rezervnih delova za energetske blokove. Krenuo je sa popravkom kotla za grejanje u bolnici u Prizrenu.

    Kostić se potom usredsredio na proizvodnju kukuruznih pahuljica, poslu koji mu je donosio zaradu od 2.400 maraka dnevno. Njegov prvi susret sa državom okončao se tako što je, kako kaže, morao da obustavi proizvodnju, proda sve mašine i preseli se iz Vrbas u Novi Sad.

    Nakon promene društvene klime, naročito u periodu Ante Markovića, Miodrag Kostić ponovo kreće u biznis i već 1995. godine „MK Komerc“ je imao ukupan prihod od 115 miliona maraka i bio jedan od respektabilnijih firmi u SR Jugoslaviji.

    Kostić je, za razliku od većine poslovnih ljudi predstavljenih u knjizi „Biznis klasa“ novinara Miše Brkića, u jednom trenutku uplivao u političke vode i od 1996. pa sve do 2.000. godine bio direktor Demokratske stranke što se odrazilo nepovoljno na poslovanje njegov kompanije ali on je smatrao da tadašnji sistem mora da se menja.

    Nakon demokratskih promena, Miodrag Kostić kupuje tri šećerane i postaje „srpski kralj šećera“. Ovu poslovnu transakciju pratilo je mnogo kontroverzi. Prodaju šećera na tržište Evorpske unije je kontrolisao i Evropski biro za borbu protiv prevara (OLAF) ali nije pronadjen nijedan dokaz da se Kostićeva firma bavila „prepakivanjem“ šećera.

    Ulogu države Miodrag Kostić posmatra pre svega iz ugla poljoprivrede koja je osnovna delatnost „MK Grupe“. „Mi i naša konkurencija iz Hrvatske prodajemo šećer istim kupcima iz Evropske unije. Niko ne pita koliko nam prodaju otežava to što Hrvatska daje iz državne kase subvencije od 10 evra po toni repe“, ističe Kostić i objašnjava da bi u Srbiji, u slučaju da država subvencioniše setvu repe sa 250 evra po hektaru, mogla da od 55.000 hektara zasadjenih repom dodje čak do 150.000 hektara.

    Vlasnik „MK Grupe“ tvrdi da pripada onom krugu srpskih biznismena koji nikada nisu imali poslovne aranžmane s državom i njenim institucijama, ni „privilegije i od države i političara. Smeta mu nerazumevanje političara i sklonost javnosti da olako koristi pogrdan pojam „tajkun“ za poslovne ljude.

    „Šira javnost bi trebala da ima u vidu i da „MK Grupa“ plaća 100 miliona evra poreza godišnje. Ima ljudi koji uopšte ne razumeju o čemu pričam ali vole da pročitaju da je neki uspešan biznismen „lopov“. Jedino taj jezik razumeju“, kaže vlasnik „MK Grupe“ Miodrag Kostić u knjizi „Biznis klasa“ novinara Miše Brkića.

    Veselin Jevrosimović, vlasnik „Comtrade“, je prvi ovdašnji biznismen koji se sa kapitalom stečenim na Zapadu odlučio da pokrene posao u Srbiji.

    Posle SAD i Diseldorfa, 1996. godine on reaktivira firmu „Comtrade“ i već za nekoliko meseci, kako kaže, dobija ugovore sa najpoznatijim svetskim kompanijama o zastupanju i distribuciji za Srbiju i ceo region.

    Računarska imperija Veselina Jevrosimovića, čiji je stižer „Comtrade“, do 2.000 godine bila je bazirana na hardveru, odnosno njegovoj proizvodnji i distribuciji. Situacija se na tržištu menja i on donosi odluku da unutar kompanije pokrene softverski deo. „Sad je to najveći segment kompanije sa 80 odsto učešća u njenom godišnjem prihodu. Od toga, četiri petine poslovanja, u oblasti softvera usmereno je ka inostranom tržištu“, istiće Jevrosimović i napominje da je „Comtrade“ 2016. godine imao 1.600 softverskih inženjera.

    Na pitanje o učešću države u razvoju IT industrije, kaže da se države u svetu sve više okreću informacionoj ekonomiji kao velikoj šansi jer „postoji kritična masa onih koji su spremni da podignu ekonomiju ove zemlje uz pomoć IT tehnologije. „Država je tu važan faktor koji treba da donese potrebne promene kako bi se omogućio normalan rad privrede u ovoj oblasti“, naglašava Jevrosimović.

    Kako se navodi u knjizi „Biznis klasa“novinara Miše Brkića, „Comtrade“ evropski lider, jedna je od retkih kompanija koja se ujedno bavi proizvodnjom softvera, hardvera, potrošačkom elektronikom, sistemskom integracijom i distribucijom. Jevrosimović je jedan od osnivača najveće IT privatne akreditovane obrazovne institucije u Srbiji, sa srednjom, visokom strukovnom školom i Akademijom lepih umetnosti i multimedije.

    Miroslav Mišković, vlasnik „Delte“ kaže da je „najmanji problem za Srbiju taj prvi milion bilo kako zaradjen ako ta firma danas živi“. Nakon početka u kruševačkoj „Župi“ i devetomesečnog angažmana na mestu potpredsednika Vlade Srbije i odbijanja da bude direktor JAT-a, Mišković je 1991. godine, zajedno sa Milanom Spasojevićem, osnovao firmu „Delta 2M“.

    Prema Miškovićevim rečima, „Delta je prvi milion zaradila na izvozu drveta iz Bosne. Ovaj posao je kreditiran, kako se navodi u knizi, zajmom dobijenim „na bazi imena i prezimena Miroslav Mišković“, od Tršćanske banke od milion evra, sa sedam odsto godišnje kamate. „Te pare smo replasirali u Srbiji sa 15 odsto mesečne kamate. Kad je posao završen, banci smo platili kamatu. Došlo je vreme za naplatu kredita, a nama je ostalo 30-40 odsto dobiti na ime kursnih razlika. Iz zarade od tog posla kupili smo drvo u Bosni, počeli da ga izvozimo i zaradjujemo. Za četiri-pet meseci zaradili smo milion maraka“, objašjava Mišković.

    „Delta“ doživaljava najveću ekspanziju, kako se navodi u knjizi, posle 2.000. godine. Mišković govori o godišnjem rastu od 300 odsto, koncentriše se na „grinfild“ investicije. Kupuje firme planski da bi, kako ističe, zaokružio svoju biznis imperiju. On smatra uslove poslovanja i ambijent veoma važnim i da je bitno da se znaju „pravila igre“, odnosno cena usluge bez obzira da li se radi o državnoj ili privatnoj instituciji.

    „Da se razumemo, ne tražim pomoć od države. Nikada od države ni jedan dinar nisam tražio ni dobio. Nikada, nikada, nikada! I to ću stalno da ponavljam. Od osnivanja ‘Delte’ uveo sam obavezujuće pravilo, za koje znaju svi moji saradnici, da ne radim s državom i državnim preduzećima baš zato da niko ne može da kaže da sam se tako obogatio i da me optuži za korupciju“, kaže Mišković.

    Kompanija „Delta“ bila je na prvom mestu najvećih kompanija u Srbiji (2008-2010. godine) i peta u regionu Alpe Adria. Njena vrednost procenjena je na tri milijarde evra, a magazin Forbs je 2008. godine stavio Miškovića na čelo liste najbogatiji ljudi s prostora jugoistočne Evrope, navodi se u knjizi „Biznis klasa“.

    Miroslav Mišković je uhapšen 12 decembra 2012. godine. On je optužen za mahinacije sa putarskim preduzećima i za podstrekivanje sina Marka Miškovića na utaju 320 miliona dinara. Po prvoj optužnici je oslobodjen, a drugi sudski proces je u toku.

    Bogoljub Karić, predsednik BK grupe, kaže da njegovu kompaniju „svi vezuju za Slobu Miloševića, a mi smo kod njega imali najveći problem. On je bio nevidjeno sujetan. Verovao sam da će vlasti odmah posle sankcija i demokratskih promena krenuti u uspešnu reformu Srbije. Jesam, časna reč! Nisam očekivao da će se, posle 2.000. godine nastaviti Slobina politika zavisti i ljubomore. Naša njaveća muka je što nismo imali na vlasti dorasle političare“, smatra Karić.

    U knjizi „Biznis klasa“ on navodi da nije nikakav „Miloševićev tajkun“ već da je bio i ostao, pre i posle 2.000. godine „privatni preduzetnik“. Sa državom je, tvrdi, imao mnogo problema. Milošević mu je, kakao navodi, ugasio BK televiziju jer je 1996. godine to „bila jedina TV stanica koja je istinito pratila demonstracije opozicije“.

    Deset godina kasnije, prema rečima Bogoljuba Karića, vlast je pokrenula akciju likvidacije njegovih kompanija, izmedju ostalog i „Mobtela“. „Te kompanije danas vrede 300 miliona evra. Na tom ‘groblju’ ja bih za par godina podigao biznis od pet milijardi evra. Ako mi država ne vrati, onda će mi vratiti Evropska unija. Ali, onda će država morati da mi plati tri milijarde evra“, kaže on.

    Bogoljub Karić smatra da „nema uspešne države bez jake poslovne elite“ i da „država koja nema snažnu poslovnu elitu i u kojoj nema jake veze biznisa i politike nema sreće“.

    Beta

    Link Izvora

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com