Данима медији пишу како је премијер Александар Вучић љут што се одустало од кривичних процеса против Богољуба Карића и Млађана Динкића.
Чак је наводно и викао на министарку правде Милицу Кубуровић.
Приликом хапшења Космајца или Мишковића, премијер је имао много тога да каже о њиховим кривицама, борби против криминала.
Сада када процеси који су изазвали највећу пажњу јавности доживљавају прави фијаско, Александар Вучић каже да он са тим нема ништа и да не може да утиче на правосуђе.
Али, зар премијер то можда већ није учинио …
Кренимо од Динкића.
У Скупштини Србије Александар Вучић је Млађана Динкића окарактерисао као највећег криминалца, доносио и показивао за говорницом робијашко одело које је спремио за Млађу.
Ипак, када је 2012. године дошао на власт Вучић је уместо робијашког Динкићу дао министарско одело.
Сарађивали су без икаквих проблема у истој Влади.
Можда је то подсвесно утицало и на судије, јер када може Вучић, ваљда могу и они да опросте Млађи, грехе из младости.
Покрет снага Србије на чијем је челу Богољуб Карић већ годинама је коалициони партнер СНС-а и Александра Вучића.
Миланка и Драгомир Карић су у скупштинским клупама само захваљујући Вучићу који их је уводио преко своје листе у парламент.
Премијер можда није ни свестан колико се узимањем Карићеве странке умешао у читав тај процес.
И како сада неки уплашени судија, да пресуди Богољубу Карићу.
Српске судије, нажалост, све више ослушкују поруке власти и гледају да угоде и не наљуте оне који су на власти.
Много је судији лакше да дозволи да процес застари, као што се и десило.
И вук сит и овце на броју.
Застареле су оптужбе и против Станка Суботића за шверц дувана …
На слободи су Беко, Космајац, Мишковић, Лазаревић, Хамовић …
Али у борби против криминала и корупције, о којој се толико прича годинама, власт је нашла са ким ће да се обрачуна.
На тапету су дужници држави од 2,73 динара, попут Нишлијке Т.П. која је остала дужна за порез држави 2,73 динара за фирму коју је угасила пре 13 година.
Држави је важан сваки динар када су у питању обични смртници, док тајкуни могу да дугују милионе.
Можда је то и логично?
Од некога мора да се крене.
Прво да се у борби против криминала обрачунамо са овим ситним пореским дужницима, а можда ће некад, када им застаре поступци доћи на ред и они крупнији.
Јер од ових ситних не може нико да има велику вајду.
Крупни капиталисти, тајкуни ем што могу да експлоатишу раднике до миле воље, могу да дају који динар, евро или франак и за кампању.
А кампање су нам на сваких 12 месеци, па морају и тајкуни да се одобровоље да финансирају онолике билборде, спотове, путујуће политичке циркусе.
Љ.П.