Novosti online

Најјачи када губи

Ласло Ђере је за седам дана ушао у тениску елиту, а за седам минута победничког говора у Рију освојио срца целог света. За дечака из Сенте прочуло се још 2012, када је стигао међу најбоље јуниоре света, али је потом остао у сенци. До прошлонедељног тријумфа, када је први после Новака Ђоковића ушао у финале неког АТП турнира из серије 500, о Ласлу се није знало готово ништа. Чак ни да је те давне 2012. остао без мајке, а крајем прошле године и без оца. Ни оно најважније, да се никада није предавао, желећи да родитеље учини поносним.

Ко је пратио његове раније резултате могао је да примети необичну отпорност на губитке. Чешће него било ко добијао је мечеве у којима је губио сет и много пута остајао челичних нерава у тај-брејку. Ко остане на ногама после великих губитака, мање лакше подноси.

У потери за успесима једног Новака Ђоковића, хиљаде младих тенисера је узалуд трошило наде, амбиције и немали капитал својих родитеља. Кроз јуниорску конкуренцију, трошкове тренера, опреме и примамљивих кампова, некако се и прође, а онда, по речима једног оца, „почиње продаја некретнина”. Нико без туђе, а пре свега родитељске помоћи, није могао да прескочи ту баријеру, иза које тек следи неизвесност јер повреде и падови чекају иза сваког угла.

Више од титуле у Рио де Жанеиру, освојене бриљантно и без изгубљеног сета, даље од скока међу 40 најбољих на свету одјекнула је бол коју је репрезентативац Србије чувао од медија и колега, да је подели у тренутку када је испунио очекивања родитеља. Чекао је да се – први пут пред толиким бројем гледалаца и камера – захвали најзаслужнијима, онима којих више нема:

– Покушао сам да уживам у финалу, али сам истовремено био тужан. Од малих ногу сам научио да живот није фер, али боли то што не могу да поделим с њима успех којем су посветили своје животе. Желим да инспиришем друге и покажем да се и у таквој ситуацији може бити успешан.

И успео је да дирне и надахне људе широм планете. Оне који су остали без родитеља и оне који могу да буду срећни што их још имају. Заблистале су сузе на стадиону и крај екрана, усијале се друштвене мреже на којима су једнако дивљење исказивали његови тениски пријатељи и ривали, као и обични људи.

Ласло Ђере је рођен 2. јуна 1995. у Сенти, где и даље живи. Тих и скроман, са скупим осмехом, каже да му је најдражи хоби – кување. Од ове седмице је други рекет Србије, по много чему други иза најбољег, па и по популарности коју је стекао на свој начин. После седам година бола и седам минута на постољу. Неће га популарност променити, као што га ни повреда у финалу није спречила да из Рија крене право у Сао Пауло, на следећи заказани турнир. И да тамо побеђује у исцрпљујућим уводним мечевима, упркос изгубљеним сетовима…

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh