У историји савремене уметности у Србији Богољуб Боба Јовановић (1924) битна је ауторска појава, а његове две самосталне изложбе одржане 1953. године у Београду (УЛУС и Графички колектив), маркирале су значајне токове у београдском сликарству друге половине 20. века и искорак из тада владајућих идеолошких схема. Данас су у Колекцији Музеја савремене уметности антологијски Јовановићеви радови из шесте деценије: цртежи из циклуса Мађионичари и Пословице као и апстрактна слика К-55 која је у својим естетским, временским и просторним координатама једна од реперних тачака тог периода. Ипак, будућност је изменила почетни замах Јовановићеве каријере, а уметнику се губи траг из домаће средине. Данас знамо да су поред Београда, Париз и Њујорк географски и духовни центри који су обележили сликарев живот. Вероватно је последица Јовановићевог уметничког концепта у знаку рекепонорнице и драстично измењен социјално-политички контекст у Југославији после 1945. године која је и један од узрока уметниковог пресељења из Београда у Париз (1953) и из Париза у Њујорк (1960). Мој темперамент није могао да дође до изражаја у околностима под којима сам живео у Београду, изјавио је. Без обзира на турбуленције и немире који су пратили његов живот, Јовановић је наставио да ствара али није излагао. Ипак, легенда о сликару се родила, а Мангелосова теза Најлепше је не бити присутан, као да је имала свој рецидив у сликаревој стратегији чије је дело било познато најужем кругу колега, историчара и критичара у домовини.
Судећи по фрагментарно очуваном делу и нехомогеној продукцији, очито је реч о изузетно сензибилизованој личности, Странцу лишеном великих друштвених амбиција. У хронологији значајних датума је и 2006. година када после 53 године поново излаже у Београду, у Графичком колективу, а ова трећа самостална изложба Повратак сликара или Како је настала легенда о Богољубу Боби Јовановићу у историјско-уметничкој визури фокусирала је јединствен стваралачки сегмент из шездесетих и седамдесетих година 20. века, избор радова који су настали у Њујорку. Уметниково поновно увођење на нашу ликовну сцену настављено је 2014. године када је поводом јубилеја 20 година рада Галерије Цептер, музеј Цептер установио награду „Стојан Ћелић” која треба да допринесе ваљаној историзацији стваралачког опуса уметника који нису адекватно валоризовани у нашој историографији, а чији је први лауреат Богољуб Јовановић. Амбициозни професионални подухват су обимна монографија чији су аутори добри познаваоци уметничких токова Ивана Симеоновић Ћелић и Јеша Денегри и нова изложба Богољуба Јовановића Повратак блудног сина у Музеју Цептер. Контекст награда – монографија- – изложба на одређени начин премошћује временску дистанцу и како-тако повезује фрагментарно дело и догађаје у распону од преко шест деценија. Наиме, није лако реконструисати стваралачке токове овог сликарства јер су многи радови уништени, изгубљени… Тако, кад се селио из Париза у Њујорк сликар је уништио све радове. Ипак, судећи по сачуваном, Јовановић је највише цртао, а по сопственом сведочењу када се осамдесетих вратио у Београд престао је активно да слика. Неминовна је била и фрагментарност овог избора у Музеју Цептер која обухвата махом ране студијске цртеже, портрете, крокије, аутопортрете и мањи број слика међу којима се издваја Портрет оца, данас у приватној колекцији. Фигура је у центру Јовановићевог поетског дискурса од почетка, а фазу апстрактног сликарства из друге половине 50-их и дела 60-их година сменила је такође фигурација у којој су народне скаске, пословице и саркастични коментари о мађионичарима овог света метастазирали у фантасмагоричне појаве. Засебно је у Цептеру представљен циклус њујоршких слика на папиру субверзивног тона и готово гротескних и карикатуралних човеколиких физиономија, које су излагане 2006. године.
Већ у раним радовима били су очигледни његова даровитост и енергија интелигентног и софистицираног хомо луденса. Типични тонови његових радова су енигматично, афективно, експресивно, сугестивно, заводљиво, моћно, алузивно. Сублимација опсенарског простора у ноћним сеансама сликара, реално-фиктивно време, ноћно светло, звездано небо и обриси мегалополиса, флуидни моменти и крхкост усамљеног човек у свету, у њујоршкој ноћи, у неодређеном простору, лаконско саопштавање или духовити црнохуморни тон тек су неке од особина Јовановићевог стваралаштва. У историзацији епохе модернизма у контексту ексјугословенског културног простора Јовановићево дело је више од епизоде – оно је изазвало и изазива велику пажњу (посебно циклуси Мађионичари и Пословице и слика К-55) у стручним круговима. Исто тако, Јовановићево дело је издржало строга критичарска превредновања, реинтерпретације, категоризације, класификације и периодизације српског модернизма.
