Обележавамо годишњицу почетка НАТО бомбардовања Србије које је било неправедни злочин над нашом земљом. Тада су готово три пуна месеца авиони и крстареће ракете уништавали људске животе и важне објекте. Свако од нас памтиће док је жив шта је радио тог 24. марта када су почели напади. Морамо изградити културу памћења жртава нашег народа, без обзира на то да ли су оне из Првог или Другог светског рата, или из деведесетих, и да ли су се десили у границама Србије или ван њих. Србији је неопходна институција попут израелског меморијалног центра Јад Вашем који би се константно и систематски бавио изучавањем наших жртава и едукацијом нових генерација о њима.
Наша прошлост у којој смо имали искуство НАТО бомби (и то не само ми у Србији већ и Срби у Републици Српској) обавезује нас да не будемо чланица тог војног савеза. Но и наша садашњост у виду стравичних терористичких напада у Паризу и Бриселу говори нам да чланство у тој војној алијанси не доноси гаранцију безбедности, а да при томе представља изузетно скуп рекет који мали плаћају великим ради „заштите“. Падају у воду и аргументи натовских лобиста попут Јелене Милић како, ето, нове чланице добијају огромне милијарде инвестиција. Пример Хрватске довољно говори да је прича о „великим инвестицијама“ само јефтин маркетинг.
Не само због прошлости и садашњости већ и због будућности Србија не треба и не сме да постане чланица НАТО-а. Тиме би не само доживела још једно историјско понижење већ би затворила врата према истоку. И то не само према Русији већ и према Кини која је јасно и дипломатски саопштила да јој смета ширење НАТО-а јер то угрожава њене инвестиције у тим земљама. Историјски и емоционални, али и рационални политички и економски разлози говоре да Србија не треба да постане чланица овог војног савеза који се од одбрамбене алијансе трансформисао у агресивног глобалног жандара.
При томе у НАТО лобисте не сврставамо само госпођу Милић, која успева да после сваког наступа због једностраности, агресивности и антируског патоса повећа у јавности број противника чланства у Атлантском пакту за један проценат, већ и све оне политичаре, странке и медије који отворено или перфидно промовишу „користи од чланства“. Поред ДС-а, у чијим редовима су познати пронатовски политичари, имамо и готово чисту „НАТО коалицију“ Тадић–Јовановић–Чанак. Њихова политика се своди, осим на очајнички покушај преласка цензуса, на три циља – чланство у НАТО-у, признање независности Косова и увођење санкција Русији. Не треба много трошити речи на то колико би било опасно да таква коалиција с таквим циљевима дође на власт – имали бисмо тежак унутрашњи раскол који би водио ка сукобима, а могуће и ка грађанском рату.
С друге стране би долазак на власт политичара који би покушали да једнострано раскину уговоре са НАТО-ом и ЕУ увео земљу у зону опасне дестабилизације коју би изазвали странци. Мој омиљени економски мислилац Небојша Катић недавно је у Краљеву на трибини посвећеној промоцији његове књиге рекао да када би наша држава имала владу која би била „апсолутно национално оријентисана и која би одлучила да ништа не попушта странцима – Србија била урушена у року од три месеца“. Србија је при томе кроз пљачкашку приватизацију ослабљена и презадужена и осетљива је на различите економске и финансијске ударе. Катић је навео да би стране банке само појачаном куповином девиза и некуповањем државних хартија од вредности могле да доведу до рушења курса и слома буџета.
Закључак Небојше Катића је: Србија има мали маневарски простор, њена осетљивост није само економска већ и политичка и безбедносна. Србији је потребно јако много мудрости и одмерености да би избегла Сциле и Харибде на којима се може насукати и сломити. Неопходно је у овим тешким и хаотичним временима провући се „испод радара“. То једино може избегавањем опасних овде поменутих крајности, али и одлучном развојном политиком у којој много значајнију улогу мора имати држава.
Политички аналитичар
