Novosti online

Наук

„Политика” је пре десет дана ексклузивно објавила факсимил документа на основу ког је Слободан Милошевић из Централног затвора у Београду пребачен у Хаг. Први смо открили да је тај папир потписао мало познати чиновник Министарства правде, који данас признаје да је и тада знао да ради нешто што није до краја чисто. Само је судија могао да нареди управнику затвора да преда притвореника, али двоје судија претходно је одбило да потпише то што је он потписао. Ова сазнања изазвала су разумљиво интересовање читалаца јер је деценија од смрти бившег председника Југославије добар временски оквир за ново преиспитивање Милошевићеве улоге.

А како су реаговали политичари у кампањи? Александар Вучић поручује да прошлост оставимо историчарима „а ми да гледамо у будућност и како да помогнемо деци”. Жарко Кораћ нас оптужује за покушај рехабилитације Милошевића, а Тома Фила тврди да у ствари рушимо Ивицу Дачића, чији је саветник. Једни причају да вадимо костуре из ормара и смишљено пласирамо замену теза којим прикривамо злочиначки карактер Милошевићевог режима, док други тврде да све време перфидно помажемо Вучићу.

Дозволићете да се не сложим ни са једним од поменутих. Чуди ме како је свима промакла најважнија чињеница, да је Вида Петровић Шкеро 2001. године спасла част српских судија. Тренутак је био нервозан и историјски: Запад је био нестрпљив а власт несложна, Ђинђић и Коштуница су били у сукобу, није било закона о сарадњи са Хагом, Уставни суд је забранио изручење Милошевића на основу уредбе савезне владе… Влада Зорана Ђинђића донела је одлуку да сарадњу са трибуналом успостави директном применом међународног права. Од председнице Врховног суда Србије затражено је да потпише папир који би омогућио предају Милошевића службеницима трибунала. Али Вида Петровић Шкеро, коју је Милошевић сменио са судијске функције због непокорности, и која је у време владе Зорана Ђинђића дошла на најважнију судијску функцију у Србији, одговорила је да суд не ради на основу закључка владе, да на основу закључка владе нити лишава слободе нити пушта на слободу. Поступа само по основу закона.

Био сам мали када је Милошевић владао Србијом али сећам се његовог режима. Знам да је у његово време државна безбедност убијала опозиционаре и новинаре, да су паравојне јединице некажњено чиниле ратне злочине. Знам и да је суочавање са прошлошћу нужно. Али знам и да је Вида Петровић Шкеро 2001. године дала пример какво би друштво требало да постанемо – да судије буду судије, ко год да је на власти. Како је могуће да нико о томе не говори? Каква је корист од приче о суочавању са прошлошћу, ако ни после десет година никакав наук нисмо извукли?

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh