• Novosti online

    Не слажем се са карикатурама „Шарли ебдоа“

    Поводом изложбе „Цртежи на слободи” у Француском институту која ће бити отворена до 19. марта, у Београду је недавно гостовао Тјери Бариг, карикатуриста из Швајцарске, који је учествовао у дебати о слободи изражавања. Oснивач сатиричног листа „Вигус”, који у свом цртежу заговара „поштовање другога”, за себе каже да је „a priori” против власти и да је то нормално.

    Време у нашем граду проводио је, како сам каже, широм отворених очију и ушију, примећујући да људи имају у себи више радости него они у Паризу или Лозани, а то је вероватно зато, закључио је, што смо народ који је пуно патио. Због тога ће, каже, доћи поново.

    Бариг сматра да је важно да карикатуристи објављују радове у штампи и да буду плаћени.

    – И моји цртежи су на интернету, али од тога се не добија новац. Зато сам основао овај сатирични недељник. Има доста француских карикатуриста који имају проблем да наплате своје радове и ја сам срећан што могу да их платим. Дакле, треба да се позабавимо отпором и да бранимо папир. Мислим да је заиста важно да људи узму нешто у руке, а не само да буље у екран – каже Бариг.

    Били сте пријатељ са карикатуристима листа „Шарли ебдо” који су брутално убијени пре нешто више од годину дана. Какав је ваш став према том листу и његовим карикатурама?

    Они јесу били моји пријатељи, али борба коју води „Шарли ебдо” није моја борба. Мене не занимају такве карикатуре и ја се на тај начин сигурно не бих бавио овим занатом. То су били људи које сам волео и то је све. После свега што се десило, био сам бесан што због људи које сам волео а који су страдали, морамо да бранимо нешто с чим се у суштини не слажемо. „Шарли ебдо”, то је историја подругивања и исмевања, то је провокација, анархизам, потпуни скандал. Они су у лажној борби. То што они раде није ни смешно, ни вредно. За мене цртеж мора да буде хумор. А хумор није оружје. Ако је хумор оружје, тада ме не занима. Дакле, не делим њихов став. Ја сам и њима рекао да је њихова борба била лоша и да је наша улога да будемо хумористични, а не да мењамо човечанство. Нисам ја тај који ће да промени свет!

    Шта се променило за карикатуру после атентата на „Шарли ебдо”?

    Много тога! Ја имам 65 година, бавим се овим занатом већ 47 и бојим се да се после случаја „Шарли ебдо” наш занат много променио. Сада има много више одговорности. Данас, 2016, не цртамо више као што смо цртали шездесетих и седамдесетих, нити се више обраћамо истој публици. Није истина да је цртеж постао симбол слободе. Само нас замајавају тиме. Ми јесмо слободни да кажемо шта хоћемо, али кад власт хоће да присвоји цртеж у штампи то је ужас. Дакле, данас постоји страх. Има младих које занима слобода изражавања, али не верујем да ће се неко ангажовати да затресе ситуацију, јер влада страх.

    После „Шарлија” много се говори о слободи изражавања. Где је граница? Кад карикатура постаје увреда?

    Сигурно је да, после „Шарлија ебдоа”, граница више није иста. Многи карикатуристи кажу да их то није променило, али то није истина. Престанимо да се правимо да се ништа није променило. То што се променило намеће нам више одговорности. Рекао бих да је слобода изражавања често опсесија или систем функционисања богатих који имају шта и да једу и да пију. Лако је бавити се слободом изражавања кад нисте гладни и жедни. Али три четвртине човечанства нема шта да једе и пије и за њих слобода изражавања нема никаквог значаја. Како објаснити гладном човеку да је то важно? Слобода изражавања је привилегија, а не нешто због чега треба умрети, а за мене је она важна ако може да донесе критички дух, да би у друштву било боље.

    Да ли сте ви имали проблеме с властима у Швајцарској?

    Наравно да сам имао проблема, иако је Швајцарска тако демократска, тако мирна, тако дивна!!!. Понекад власт воли цртеже, понекад не, али ипак све то се решава мирно. Оно што је мени важно јесу људи који читају новине, а не власт. Само читаоци су важни. Понекад сам добијао и претње смрћу. Наравно да сам то тешко подносио, али када ми се то догађало, ја сам увек лично звао људе и рекао бих им: „Ви нисте разумели карикатуру”. Они би обично одговарали да је дивно што сам их позвао, али поента мог позива била је у томе да објасним зашто нису разумели. То је као у браку, треба да научимо да се разумемо. Али ми смо пре свега хумористи. Љубав према смеху је за мене такође привилегија.

    Колико познајете рад српских карикатуриста?

    Не баш добро, у ствари мало. Наше земље су различите, њихове политике су различите. Имао сам срећу сада да упознам Коракса с којим сам провео два сата у разговору и коме се дивим. За нас карикатуристе са Запада важно је оно што се овде дешава са карикатуром, јер смо увек сматрали да наше колеге из Источне Европе имају дивну причу. Та регија је увек имала велике карикатуристе. Није то исто као код нас. Они су за нас референца, у потезу су другачији.

    Ваш отац је својевремено такође био познати карикатуриста у Француској. Је ли вам он био узор?

    Био ми је узор у смислу што ме је „умочио у супу критичког духа”. Био је својевремено карикатуриста, радио у „Фигароу”, али после се бавио другим стварима. Радио је, између осталог, и на телевизији, бавио се кабареом и спектаклима. Уз њега сам упознао Барбару, Жоржа Брасена, Лајзу Минели. Обожавали смо да гледамо конференције за штампу Шарла де Гола, према коме је мој отац био критички настројен, и за мене данас ЕУ није само Брисел него и Де Гол. Било је између мог оца и мене и љубоморе, али сада смо саучесници.

    Link Izvora

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com