Ваљево – Тек је загазио у шеснаесту, а већ је мајстор свог заната – воденичарског. И то прави мајстор, има и мајсторско писмо које то доказује. И показује га млади Ђорђе Павловић, најмлађи воденичар у Србији, сав бео од брашна, док око њега тутње три камена Кумове воденице у Марковој Цркви код Лајковца. Дречавонаранџасте „најке” на ногама не могу да заварају, овом ученику прве године ваљевске Пољопривредне школе село и воденица су дражи од „Фејсбука” и неких шминкерских фазона. За два месеца ће бити шест година како са оцем Миланом меље брашно.
– Волим овај посао, усавршио сам га, зато су ми воденичари и доделили мајсторско писмо. У воденици увек има нешто да се ради. Сејем брашно, засипам, некад помогнем оцу шта је потребно, научио сам и камен да подсецам – прича голобради младић. Кад је почињао, пре шест година, џак брашна је увелико био тежи од њега, па је кофом засипао. А сад већ скоро и џак може да подигне, ојачао је.
– Овај занат код нас се преноси с колена на колено, стварно бих волео да га наставим, да сутра и својој деци покажем шта су и како то наши стари радили.
Није хтео Ђорђе да буде смештен у Дому ученика Пољопривредне школе у Ваљеву. Рекао је својима да ће сваки дан путовати на наставу, не може он без своје Маркове Цркве, без воденице… Више воли село него град, каже.
Воденица која се данас зове Кумова, насред Маркове Цркве, најмањег села у лајковачкој комуни, постоји већ 250 година. Сву оронулу, зараслу у коров, полусрушену, 15. априла 2009. купили су је мештанин Милан Павловић, рударски техничар у лазаревачкој „Колубари”, и његов кум Славко Јовановић. Кумство Павловића и Јовановића старије је од воденице, три века су две породице у вези.
– Обично кумови у Србији никако не сарађују, а ми смо баш ушли у занимљив ортаклук. Засукали смо рукаве и обновили воденицу, годину дана нам је било потребно да јој вратимо аутентичан изглед. Тачно 15. априла 2010. њени каменови, после паузе од 20 година, поново су почели да се окрећу – с поносом се присећа Милан. У Марковој Цркви живи 120 душа и постоје две воденице које раде. Давне 1948, каже попис, на реци Топлици која извире у Врујцима, на току дугом 26 километара, све до ушћа у Колубару код Маркове Цркве, биле су 23 воденице. Данас – четири које раде. Кумова је једина са три витла и три камена и сва три раде.
Милан Павловић до куповине воденице није био воденичар, тек тада је почео да „краде” помало заната од оца који је у младости радио у једној од воденица овог краја. Са кумом је у Кумовој воденици спојио лепо и корисно.
– Када у западној Србији поменете воденицу, све асоцира на пројино брашно, кукурузно бело. Ми смо одлучили да покажемо да овде могу да се мељу све врсте житарица. То и радимо, мељемо бели и жути кукуруз, пшеницу, раж, јечам, хељду, овас, и то искључиво ошљаре, аутентичне старе врсте – наводи Милан. Врло мало раде услужно, углавном мељу своје жито, сва роба коју произведу је декларисана, строго контролисана, упакована у одговарајућу амбалажу. Налази купце у Лазаревцу, Београду, Ваљеву…
Милан и његове колеге по занату из целе земље одлучили су да не дају да воденичарство замре. Од 2010. постоји Друштво воденичара Србије, има 70 чланова из наше државе и Републике Српске. Циљ им је да промовишу воденичарски занат, да га отргну од заборава, да очувају етно-стил градње, да се боре за старе занате. Онима који покажу да знају воденичарски посао, који имају своју воденицу и раде у њој, који производе квалитетно брашно, додељују мајсторско писмо. Једном годишње, убудуће ће то увек бити 21. септембра, о Малој Госпојини, окупљају се на саборима воденичара Србије.
Док је Милана, Ђорђа и њима сродне сабраће по занату, витлови и воденички каменови на овом делу Балкана неће престати да се окрећу.
