Премијерно извођење представе „Чекајући Годоа”, у Крушевачком позоришту, по најпознатијој драми Семјуела Бекета, коју је адаптирао и режирао Владимир Попадић, показало је да је створено једно сасвим ново позоришно дело. У доказивању свог става да „кроз Бекета можемо да представимо себе”, Попадић је створио „најбољег Годоа у данашњој Србији”, како тврди глумац Дејан Тончић.
У препуној сали Крушевачког позоришта публика је, на сценској структури Бекетове антидраме, из разговора ликова који чекају (Владимир и Естрагон), ни сами јасно не знајући кога, лако препознавала савремене српске апсурде, које адаптација неретко предимензионира. Марко Живић и Драган Маринковић, који играју Владимира и Естрагона, превазилазе Бекетове јунаке. Њихови разговори нису тако бесмислени и нејасни као у изворној драми. Долазак разузданог газде Поца, са крилима на леђима и одеждом и шминком трансвестита, држећи на узици свог слугу Ликија, у овој представи Срећка (тумачи га Дејан Ракић), кога назива свињом коју вреди ударати у главу (јер понекад зна да уједа), изазива страх, гнев, сажаљење и побуну докоњака Владимира и Естрагона. А, када се, у другом делу, поново појави Поцо, чији лик изванредно дочарава Дејан Тончић, онемоћао и слеп, са Срећком који је оглувео, узалудност чекања избија на површину као апокалиптична слика наше стварности. Томе доприносе и страшне сирене, па језиве слике бомбардовања Југославије 1999. године, плакати и препознатљиви производи познатих предузећа којих више нема…
Иако је реч о смислу и бесмислу, вредни спомена су и комични ефекти које показују Марко Живић и Драган Маринковић (Владимир и Естрагон) својом пантомимом, гримасама и геговима. Индикативан је и њихов дијалог о намери да на крају „зајебу Годоа ако не дође”.
Крушевачко „Чекање Годоа” глумац Марко Живић је доживео као „пуштен сат”, односно представу коју су „глумци урадили онако како су желели”.
– Сат је овим пуштен у рад. Представа отвара многа важна питања… Нека сваки пети после представе постави само једно важно питање, као што су она где смо, ко смо и шта смо, ми смо успели – изјављује Живић.
Сценографију је урадила Марија Калабић, костимографију потписује Јелена Николић, драматургију Јован Ристић, маске Драган Велимировић, а композитор и аутор сонгова је Никола Тришић.
