Србија још прима велике дозе страсти, емоција, па јој се често магли пред очима, било кад се загледа у своју прошлост, или кад радар видљивог подиже на раван садашњости, а и на хоризонт времена које долази, на будућност.

Прошлост; ваљда нема згодније теме за оцену наше недавне прошлости од тематике социјалистичке Југославије. Монтескје: „Оно што је истина у једном времену, у другом је заблуда”. Нема апсолутне истине, има је онолико колико и очију кроз које пролази. Средином седамдесетих година прошлог века довели смо Југославију до нивоа просечне развијености средњоевропских земаља. Камо среће да смо тада имали мудрије руководство које би закључило: „Југославију смо развили до задовољавајућег нивоа, а сада, да бисмо је очували морамо је мењати”. Нисмо (комунисти) били дорасли тој врсти висина и кола су кренула низбрдо. Почео је суноврат који је завршио у грађанском рату, и то не само због неодговорности комуниста, посебно у осмој деценији прошлог века, већ још више кривицом етничких предузетника, националиста, који су преузели вођство у свим републикама и покрајинама.

Отишло се толико далеко да данас Југославија многима служи као отирач за ноге. У Хрватској се отишло можда најдаље када је Југославија изједначена са псовком, Србија је на пола пута. А није било све тако црно. Никад у својој историји народи на овим просторима нису дуже живели у миру у својој земљи до у доба социјалистичке Југославије, 45 година. Статистика даље каже да је у време од 1946. до 1956. рођена тзв. беби-бум генерација, када се у Србији рађало у просеку 150.000 деце годишње, а сада, у исправљеном Национу, 65.000 годишње. Та генерација је расла у мирно време, били су срећни, ишли на море, имали права на велике годишње одморе, били запослени на неодређено време. У најбољим годинама раста ојачавали су свој имунитет и лакше дочекали деведесете и оне после. Статистика зато, теоријом вероватноће, предвиђа да ће они и најдуже живети. Вуку животну ренту из социјализма.

За разлику од њих, данас млади који раде као најамна радна снага код приватника у 80 одсто случајева раде на одређено време. Отказ сваког дана виси у ваздуху. Стрес одмалена расте у новој генерацији. Док је послератни елан у Југославији „гурао”, а потом добијао ветар у леђа са првом школованом генерацијом, дотле су стопе раста биле високе, али када је пристизала трећа генерација, која је тражила више слобода, доказивања, није хтела да иде по своје мишљење у Комитет, тад је дошло до посртања.

Сетим се увек француског инжењера М. Рингелмана, који је још почетком двадесетог века истраживао снагу коња и дошао до запањујућег закључка: да снага два коња која вуку кола није дупло већа од снаге једног коња. Један од ова два коња, кад је реч о тимском раду, забушава. Експеримент је поновио са студентима, мерио укупну снагу оних који развлаче конопац и добио исти резултат: укупна снага не одговара збиру броја студената и њиховој појединачној снази. Што их је било више иза конопца, то је коефицијент искоришћене снаге био нижи. Могу само да замислим шта је било са великим друштвеним конопцем, друштвеном својином. Рингелманов закон нас је срушио.

У времену данашњем систем је толико климав, и то по најновијем Уставу из 2006, који омогућава да моћ лако шета, од једног према другом, од председника владе до председника државе, у зависности од личности која је на челу ових институција. Оснаживања институција нема без корените промене Устава. Срећом, почели су први амандмани за његове измене, за сада само у области правосуђа. Нажалост, не нашом вољом и жељом, већ притиском ЕУ. Имам утисак да Србија, због превеликих емоција, још не распознаје у довољној мери потребу за променом Устава, још нам није сазрело то сазнање.