Академик Радомир Лукић, као један од највећих правника код Срба, био је веома јасан на својим предавањима кад је причао о моралу и његовом односу према праву. То су два потпуно одвојена појма и морал уопште није подобан за санкционисање и „боравак” у нормама важећег нормативног поретка. Јер, све оно што може да се санкционише аутоматски прелази из сфере морала у област норми позитивног права. Морал се искључиво везује за свест свакога појединца и унутрашњу санкцију, као грижу савести, а никако за право. Уколико се неки неморални поступци не могу подвести под важеће норме, онда они никада не могу постати право. А ако могу, онда губе ореол морала и прелазе у право.
И на питању односа морала и права, дефиниција права коју сам нескромно поставио и која је супротна дефиницији званичног учења о том појму, веома јасно доказује размишљања академика Радомира Лукића која се тичу самог морала. То значи да је право производ примене норме који има непосредну материјалну правноснажност. Код морала нема никаквог „производа” и подобности за санкционисање. Морал је неухватљива категорија за правни поредак и близак је социологији, религији и погледу на свет па се не може правом устројавати.
Ако би, недајбоже, судије могле да суде сходно моралу хришћанског друштва, како би се пресудило лицима исламске вероисповести која можда баштине неке другачије моралне назоре. Морално право одвело би нас у чист волунтаризам поступајућег судије, јер шта је морално, а шта није, то је унутрашња ствар сваког појединца. Такво судство и правосуђе које би функционисало на принципима „нечијег морала” довело би до своје супротности и до истинске неправде засноване на процени и оцени моралних начела.
Академик Радомир Лукић испричао је на једном свом предавању анегдоту о свом чланству у Комисији која је била задужена за „преглед” филмова са порнографском садржином. Рекао нам је да је неморално да он као члан те комисије има привилегију да се „слади” или „згражава” због тих сцена и да истовремено то исто што је он видео забрањује и другоме да види. Осим тога, причао је, неке друштвене групе и појединци не виде ништа лоше у томе, а друге су потпуно против тога. Учио нас је да су то моралне дилеме и да свако онај који учини нешто супротно моралним начелима неке групе јесте морални преступник само у мери која њега погађа преко сопствене гриже савести. Ако нема те гриже, онда то није неморално за тога појединца и обрнуто.
Ми морамо направити такав правни поредак који је једнак за све грађане без обзира на њихова морална начела и правду, која је посебна и различита за свакога од нас. Делиоци правде морају да суде на основу устава и закона, а не морала и правде, који су потпуно „растегљиве” категорије и могу довести до волунтаризма и тумачења права на себи својствен начин. Онда такве одлуке и пресуде нису подобне за оцену од стране виших органа и судова, па треба избегавати морал у правном поретку.
Неморално понашање кажњава се сасвим другим санкцијама од стране групе у којој је дошло до прекршаја таквих норми, кроз призму презира и одбацивања из друштва. Уколико је морални прекршај такав да крши норме неког закона, онда он више није морал, већ чисто право и та два појма су јасно раздвојена.
У многим друштвеним групама и народима неморално је да због велике разлике у годинама брак склопе таква лица или чак и да живе у ванбрачној заједници. Правни поредак већине земаља таква понашања не препознаје као прекршај норми неке гране права и то није санкционисано. Презир и изопштење из групе нису правне санкције.
Дипл. правник
