Немачкарима су називани у првој половини прошлога века они аустриски Срби који су прелазили у Србију, и ту правили махом чиновничку каријеру. Њихово цветно доба пада за владе кнеза Александра Карађорђевића, под уставобранитељским режимом. Никада их није било више у администрацији и судовима и никада нису заузимали важније положаје. Њихова три човека била су доспела чак до положаја кнежевског представника, који је донекле одговарао положају данашњег председника министарства савета.
Преврат од 1858, управљен у првом реду против Карађорђевића и уставобранитеља, погодио је узгред и немачкаре. Србијанска интелигенција, која је предњачила у том преврату, била се окомила на немачкаре, и по њеном наговору Светоандрејска Скупштина огласила је три истакнута немачкара за „народне злотворе”, које ваља протерати из земље. Један је од тих „злотвора” био помоћник министра унутрашњих дела; други, помоћник министра правде; трећи, члан касационог суда.
Под уставобранитељским режимом, као школовани људи, немачкари су били неопходно потребни нашој администрацији која се тек стварала, јер у то време међу Србијанцима школован човек био је највећа реткост. Они су се највише одликовали у оним струкама у којима се на првом месту тражила образованост, а то су суд и школа. За политичке послове недостајала им је главна ствар: познавање народа. На министарским положајима немачкари су се показивали више канцелариски људи него политичари.
Главни политичари уставобранитељског доба – Петронијевић, Вучић, Книћанин, Гарашанин – сви су Србијанци. Мање образовани и „писмени” од немачкарских министара, они их у политичком погледу остављају далеко за собом. Али ако немачкари нису имали способности за велике политичке улоге, они су је имали за мале.
Умели су боље од Србијанаца да се додворе људима од положаја; они се назиру у сенци појединих великодостојника као дошаптачи и подстрекачи; има их чак и међу тајним саветодавцима кнеза Карађорђевића – и то је узрок да их Србијанци сматрају за опасне сплеткаше.
Немачкари, који нису дали ниједног правог државника, нису исто тако дали ниједног знатнијег политичког писца. Ипак зато они су имали своју политичку идеологију – и србијанска интелигенција од 1858 тзв. либерали, оспоравала је више њихову идеологију него њихову спрему. У чему се та идеологија састојала?
Немачкари су напојени идејама просвећеног апсолутизма, које су у Аустрији владале све до половине прошлога века. По тим идејама, државу је требао да води владалац са својим чиновништвом, а не народ. Чиновништво, међутим, требало је да се држи строго закона, и да буде скроз поштено: исто као суд, администрација је требала да буде чиста и непристрасна. Народу није требало дати слободу, али је требало дати правду. По својим способностима, немачкари су били више саздани за добре чиновнике него за народне трибуне: то је поред општих разлога био лични разлог због кога им се просвећени апсолутизам свиђао.
Немачкари су једнако доказивали да је питање политичке слободе питање културе; слобода је само за образоване народе; слобода која би се дала шумадиском „гејаку” била би карикатура слободе
У упоређењу с Милошем и његовим још примитивним апсолутизмом, просвећени апсолутизам немачкара изгледао је још напредак. Немачкари су били поборници правде и законитости коју Милош није давао: у неку руку они су у нас претече правне државе. Међутим, пред крај уставобранитељског режима, ти исти људи изгледају у очима либерала велики назадњаци. Либерали су тражили поред правде још и слободу – Народну скупштину и слободну штампу. Немачкари нису те захтеве одобравали. Шта треба народу више од добре администрације и доброг суда? Шта ће му политичке слободе?
Немачкари су уопште гледали на народ као на прост и непросвећен свет, неспособан да сам собом управља. Специјално српски сељак чинио им се страховито примитиван: њега је само добра управа, у исти мах и просвећена и строга, могла цивилизовати. Либерали, на против, кад су говорили о народу, мислили су на српску нацију, и то онакву каква је опевана у народним песмама и каква се прославила у првом и другом устанку. Они су у практичну политику као идеју водиљу уносили национални мит.
Немачкари су једнако доказивали да је питање политичке слободе питање културе; слобода је само за образоване народе; слобода која би се дала шумадиском „гејаку” била би карикатура слободе. Либерали су одговарали да је питање политичке слободе више питање расе, него питање културе. Српски народ има једно урођено благородство, које је драгоценије од сваке културе, и које му даје право на слободу. Да је тако, види се по томе, што се српски народ сам својом снагом ослободио турског ропства. У том шумадиском сељаку у коме су немачкари гледали гејака, либерали су видели хероја. С овим србијанским расизмом либерали су спајали западноевропски демократизам. Докле су немачкари били примили аустронемачке идеје просвећеног апсолутизма, либерали су били примили француско-енглеске идеје о народним правима: не постоји народ ради државе, него држава ради народа, а народ никада неће постати главни циљ државе политике, докле не добије право да решава о државним пословима.
Либерални расизам спојен са западно-европским демократизмом надјачао је најзад немачкарство просветитељство спојено са средњоевропским бирократизмом. Немачкари су били побеђени због своје основне мане – неразумевања Србије и њеног народа и неразумевања великих политичких проблема уопште. Српском сељаку, због његове оскудице средњоевропске културе, одрицали су готово све – и када су из средине народа стали избијати политички покрети, немачкари су пред њима затварали очи, заваравајући себе саме до последњег часа да код тако некултурног народа не може бити политичких проблема, него се све своди на питање добре администрације.
(Политика. 11. април 1936. године)
