Последњи посао који ће урадити Скупштина Србије, пре распуштања почетком марта, биће формирање надзорног одбора за изборе. Тако је, бар планирано, сазнаје „Политика” незванично. Уколико се план реализује, биће то први пут после 2000. године да неке изборе „надзире” тело које је законом предвиђено, а чије формирање је, упркос многобројним захтевима, свих ових година игнорисано. Од надзорног одбора, међутим, ако га буде, с обзиром на искуства од пре петнаестак и више година, не треба много очекивати, јер су му надлежности скромне.
Формирање надзорног одбора за предстојеће изборе затражило је Регулаторно тело за електронске медије (РЕМ), писмом, које је 2. фебруара упутило Маји Гојковић, председници парламента. Гојковићева је већ наредног дана послала допис посланичким групама да предложе кандидате за надзорни одбор. Међутим, до јуче ниједна посланичка група није званично доставила свој предлог, осим што јој је Драган Марковић Палма, лидер Јединствене Србије, писмено одговорио да његова странка неће предлагати кандидате те да то препушта коалицији.
Оваква незаинтересованост за кандидовање прилично је занимљива, будући да је Стална комисија опозиционих странака и покрета за обезбеђивање услова за поштене изборе, коју чине све опозиционе парламентарне странке, осим СДС-а Бориса Тадића, на конференцији за новинаре одржаној 8. фебруара (дакле пет дана после дописа Маје Гојковић) тражила да „Скупштина Србије, у складу са законом, формира надзорни одбор који би пратио страначке активности у кампањи и извештавање медија о њима”. Ова опозициона комисија јуче је поздравила „најаву председнице скупштине Маје Гојковић о прихватању иницијативе партија опозиције у вези избора чланова надзорног одбора Републичке изборне комисије за праћење избора”.
Неки су већ и најавили да ће предложити кандидате за чланове надзорног одбора, попут ДС-а, чији кандидат би била Весна Пешић. Социјалисти су рекли да ће кандидовати Дарка Недића, професора на Факултету политичких наука. Напредњаци ће, како нам је речено, имати свог кандидата, али још нису одлучили ко ће то бити. СДПС Расима Љајића неће никога кандидовати, јер, како нам је рекао Милорад Мијатовић, парламент има 14 посланичких група, а они су мали, па нема неких великих изгледа да њихов кандидат буде изабран. Ни СВМ неће имати свог кандидата, тако су се бар изјашњавали.
Дакле, први пут после 16 година показана је воља да ово тело буде формирано. Ранијих година је, такође, било захтева, али није било ни трунке спремности да се тако нешто уради. Тако је, на пример, Републичка изборна комисија (РИК) у априлу 2008. године, уочи мајских парламентарних избора, већином гласова одлучила да упути иницијативу влади и Народној скупштини Србије за формирање надзорног одбора, али то, наравно, није реализовано, нити разматрано, будући да је парламент већ био распуштен. РИК је и крајем новембра 2006. уочи јануарских парламентарних избора 2007. године тражио од владе да „предузме хитне мере ради формирања надзорног одбора ”, а влада је најавила да ће урадити свој део посла. Међутим, од тог посла ништа није било. Формирање надзорног одбора тражила је и организација Транспарентност Србија (ТС) од Скупштине Србије у време када су већину чинили Демократска странка и њени коалициони партнери, а, према ономе што је ТС саопштила, овако им је одговорено: „У одговору на наш предлог да посланичке групе покрену иницијативу за оснивање надзорног одбора за изборе (предвиђеног Законом о избору народних посланика) потпредседница парламента, посланица Гордана Чомић указала је да је од 2000. године, када је усвојен важећи закон, донето много прописа, па тако имамо и Агенцију за борбу против корупције и РРА са надлежностима по неким питањима којима би се бавио овај надзорни одбор.”
Било је разних објашњења зашто нам не треба надзорни одбор, па је, на пример, Сузана Грубјешић (Г-17 плус) 2006. године рекла: „Мени ово личи на ону причу о томе да, кад не знаш како би решио неки проблем, формираш одбор или комисију.” Милорад Вучелић (СПС) је истом згодом рекао да не види неку велику сврху „формирања надзорног одбора зато што он нема могућност за изрицање санкција”. Вучелић је подсетио и да је у време власти социјалиста надзорни одбор увек био на време формиран, и то је потпуно тачно.
Последњи надзорни одбор, чији је председник била Елена Божић Талијан, формиран је на време, а пратио је председничке и парламентарне изборе 2000. године. После првог круга избора, надзорни одбор је оценио да су „избори протекли мирно и достојанствено, уз потпуну примену изборних закона и важећих међународних стандарда”. Одбор је позвао председничке кандидате (Слободана Милошевића и Војислава Коштуницу) да своја права уочи другог круга остварују легалним путем… Онда се десио 5. октобар, а овај исти надзорни одбор је оценио да су децембарски парламентарни избори нерегуларни „због флагрантног кршења закона” и да су „сви медији водили кампању за ДОС”. Чедомир Јовановић, тада функционер ДС-а, оценио је ово саопштење као „апсолутну лаж”. Са ове временске дистанце свакако је лакше проценити време и догађаје у којима је овај последњи надзорни одбор функционисао, кад је и да ли је уопште одбор био у праву, али и колики је његов допринос одржавању фер избора.
