Novosti online

Неоконзервативизам на српски начин

Речи као што су диктатура, фашизам, популизам преплавиле су јавни простор, а посебно су популарне у твитер политикологији, мада се могу наћи и на насловним странама штампаних и веб политичких таблоида. Оне, наравно, имају своју функцију јер се претпоставља да успешно демонизују противнике, а са друге стране хомогенизују групе које их користе, дајући морални легитимитет њиховој политичкој борби.

Нажалост, ове појмове често некритички користе и представници академске заједнице, чиме се осиромашује и деформише фундус знања о друштву у коме живимо. У овој и наредним колумнама покушаћу да представим основне елементе идеологија које повезујем са кључним политичких странкама и покретима који делују у Србији данас.

Српску напредну странку противници оптужују за десни екстремизам, а њен политички успех објашњавају медијском доминацијом, чиме се заправо замењују узрок и последица. Симпатизери, пак, њен успех објашњавају резултатима на економском и међународном плану и личном популарношћу председника те странке. Међутим, и једни и други занемарују значај идеологије која, мада није истакнута у први план, представља важан темељ успеха ове странке.

Неоконзервативизам није нова идеологија. То је покушај да се класична конзервативна схватања прилагоде савременом капиталистичком систему повезивањем са економским либерализмом уз наглашавање оних елемената традиције који су општеприхватљиви.

У економској сфери неоконзервативизам је веома сличан (нео)либерализму. Међутим, када је реч о политичким, културним или етичким питањима, он у први план истиче традиционализам, односно поштовање појединих његових елемената, као што су: национализам, религија и истицање значаја ауторитета. Посматрајући Немачку, Хабермас је неоконзервативизам дефинисао као компромис традиције и модерности.

Неоконзервативци високо вреднују друштвену стабилност и противе се свему што је угрожава. Зато предност дају национализму у односу на мултикултурализам, за који верују да производи друштвене напетости. Извор друштвених криза виде у недостатку ауторитета, одсуству вођства и попустљивости. Чак и економску кризу виде, пре свега, као моралну и културну и зато нагласак стављају на промену свести, вредности и понашања, а не на промену привредног (капиталистичког) система.

Ова идеологија задржава класични конзервативни став да кључну улогу у друштвеном животу треба да има политичка елита, а не народ, који се схвата више као објекат идеологизације, а мање као субјекат политике. Међутим, за разлику од екстремне деснице, неоконзервативци не мобилишу становништво за реализацију традиционалистичких циљева, већ га радије имобилишу, претварајући га у објект помоћу кога се реализују прагматични циљеви државне политике које одређује елита. За неоконзервативног лидера народ није гарант реализације постављених циљева, нити се он поистовећује са народом попут десничарских вођа. Код радикално десних политичких покрета вођа и народ су нераскидива активна целина. За неоконзервативни поглед идеалну ситуацију представља атомизовани појединац који није политички активан. У екстремно десним визијама појединац не постоји, постоје само народ и држава, а појединац је тек сићушни део народа, без кога није ништа. Даље, за крајњу десницу карактеристична је оданост некој узвишеној идеји, док је неоконзервативизам оријентисан ка постизању прагматичних циљева. На крају, али не мање битно, неоконзервативизам, као што истиче Офе, за разлику од екстремне деснице задржава веру у већину формалних представничких институција, а истовремено је у стању да обезбеди масовну подршку. С друге стране, екстремна десница доводи у питање представничке институције, а за промену власти и одржања на власти користи масовно насиље.

Упркос наведеним разликама, распрострањено је настојање да се неоконзервативни ауторитаризам представи као облик диктатуре екстремне деснице. Заправо, по много чему, а посебно у економској оријентацији, неоконзервативци су слични либералима. Поједини аутори, на пример, сматрају да значајан корпус у неоконзервативном табору чине управо разочарани либерали. Неоконзервативци понекад себе доживљавају као радикалне либерале који, са другачијих позиција, бране основне вредности економског либерализма од оних који су их корумпирали и узурпирали.

Дакле, пре него са радикалном десницом, неоконзервативце треба повезати са економским либерализмом. Управо, теоријска конфузија око ситуирања СНС-а на идеолошком спектру води, с једне стране, до непринципијелних и нестабилних коалиција на унутрашњем плану, а са друге стране изазива чуђење због угледа у међународним круговима.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилозиобјављениу рубрици „Погледи”одражавајуставовеаутора,не увек и уређивачкуполитикулиста

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh