Негде средином фебруара, пошто је у Берлину на 69. Берлиналу примила „Златну камеру” за свеукупну каријеру, француска редитељка, сценаристкиња, документаристкиња, фотографкиња, продуценткиња и монтажерка – легендарна Ањес Варда, у последњем интервјуу за „Политику”, као да је нешто наслућивала, изјавила је: „Спремна сам да кажем збогом”.
Та њена реченица узнемирујуће се урезала у памћење, сместила се у оној датотеци у којој се чувају све примисли о пролазности живота, али и о вечном трајању уколико је живот испуњен стваралаштвом и конкретним делима. У случају Ањес Варде, те неуморне „куме француског Новог таласа”, то вечно трајање обезбеђено је чињеницом да је за 65 година своје плодне каријере снимила 54 филма и телевизијских пројеката и тиме постала незаобилазни део не само француске већ и светске филмске историје, део културног наслеђа свих нас.
Пред свој одлазак у петак 29. марта (није сачекала свој 91. рођендан у мају), та енергична и врцава животна и уметничка враголанка, поклонила је свету и свој тестаментарни филм – „Варда о Ањес”, у којем је у форми дугометражног документарног филма дала свој осврт на сопствено стваралаштво, на живот и своје грчко порекло (отац јој је био Грк из Солуна са презименом Вардас, а рођена је у Белгији), уметничке и личне изазове. И после светске премијере у Берлину, коментаришући настанак овог свог филмског тестамента за „Политику“, Ањес Варда је рекла: „Није било ни захтевно ни тешко зато што ја дубоко мислим о ономе што радим и зато што, када нешто већ урадим, не мислим о томе да ли сам нешто могла урадити боље или другачије. Увек покушавам да разумем креативни процес. Он није само техничке природе, он собом носи доста спонтаности, јер ја сам уметник. У 20. веку сам била филмски стваралац, а у 21. веку сам коначно постала уметник!”
То своје филмско бивствовање у два века, некадашња добра другарица свих актера француског Новог таласа (и самог Жака Демија са којим је била у браку и добила двоје деце, ћерку Розали Варда и сина Матјеа Демија), али и Мартина Скорсезеа, Бернарда Бертолучија, чак и Џима Морисона, глумаца Филиа Ноареа, Марчела Манстројанија, Катрин Денев и Мишела Пиколија коментарисала је за „Политику“ овако:
– Увек сам била на маргини тих неких филмских система који су увек постојали и још увек постоје. За све ове силне године дала сам све од себе имајући у виду да је сваки филм авантура уколико у себи садржи тај осећај експеримента. Никада себе нисам копирала идући од филма до филма. Ако и јесам припадала неком „систему” онда је то негде на маргинама. Никада нисам снимила акциони филм јер су моје амбиције увек биле скромне.
Из тих „скромних” амбиција настајали су њени непревазиђени филмови: „La Pointe Courte“ (1954), „Клео од 5 до 7“, „Вагабунд“ (1984), „Jacquot de Nantes“ (1991), „The Gleaners and I“ (2000), као и серијал документараца, уметничких фотографија и инсталација. И у свему томе њен фокус је био на документаристичком реализму, на коментарима друштвене стварности, па и на отварању и подстицању феминистичких питања.
За своја филмска дела освајала је бројне награде, од берлинског „Сребрног медведа” („Срећа“), венецијанског „Златног лава” („Без игде ичега“, односно „Без крова и закона”), награде ЕФА („Сакупљачи и сакупљачице”) и француског „Цезара” („Ањесине плаже“), европског и америчког Оскара за животно дело и почасне канске „Златне палме”, па све до недавне берлинске „Златне камере”.
Тај последњи серијал почасних награда Ањес Варда је за „Политику” прокоментарисала у свом стилу: „Сада када сам довољно стара сви се труде да ме награђују, а то је као да вам кажу: „Матора си, дај да ти нешто дамо“. Сада имам пуне полице награда. Захвална сам на овим поклонима, али сматрам да то није фер према другим женама редитељима које не добијају награде, а заслужују их. Не волим тај осећај да ме понекад награђују као алиби када желе да докажу како поштују жене…”.
С друге стране, рекла је тада Варда, „ја сам жива док путујем, док разговарам са људима, док размењујемо речи, утиске о животу и о филмовима. Волим оно што нам живот доноси, сва та изненађења која он приређује људима, ево и мени, константно. То је оно што сматрам узбудљивим и због чега нећу стати”.
Ипак је стала, додуше само на овом свету. Да је није тај канцер, који је собом носила не осврћући се, на крају савладао, она би и даље енергично ишла напред. Ањес Варда је преминула као што је и живела, окружена љубављу и бригом своје породице и пријатеља, у свом париском дому.
