Он долази у Србију једном годишње. Живи у Северној Америци и ради у некој престижној образовној институцији. На зиду држи диплому из области технологије. Живи сам, има око 30 година и највише му недостају чварци и сарма. Машта о повратку, али под одређеним условима.
Овако изгледа „лична карта” једног из армије младих стручњака који су последњих година напустили Србију. Колико „младих мозгова” има у иностранству, нико пoузданo не може да каже, нити постоје
тачни подаци о томе колико нас има „тамо далеко”. Према извештају Светског економског форума, Србија се налази на 141. месту по одливу мозгова на ранг-листи од 144 земље.
Зна се само једно – Србија је искусила феномен какав није ниједна држава на планети. Питање броја Срба који живе у дијаспори поставили су многи истраживачи, од 1917. године и Пере Слијепчевића, па до Владимира Гречића (1990. године) и Владимира Станковића (протеклих година). Званична статистика, према последњем попису становништва, тврди да су Срби тренутно расути у 159 земаља света, највише у Аустрији, Немачкој и Швајцарској. Многи су склони да број Срба у свету прецењују или потцењују, па тако процене дијаспоре и истраживача варирају од 4,5 до 11,5 милиона, од којих је најмање 500.000 младих стручњака. Јован Филиповић је направио базу, коју непрекидно ажурира, у којој се налази најмање 7.000 доктора наука који су напустили Србију у последње две деценије.
Политичари и прваци српских националних организација склони су да често предимензионирају број наших у дијаспори како би се привукла пажња јавности, док у земљама миграције тај број потцењују, умањујући значај српске националне мањине.
Проблем је и у томе што се Срби у расејању не изјашњавају увек тако, нарочито ако се зна да су припадници друге, треће, четврте генерације доста национално измешани. Познато је да сви Грци расути по свету знају грчки језик, а код нас исељеници већ у другој генерацији не знају српски.
Дипломатско-конзуларна представништва не раде попис наших сународника. Многе земље, као што су Немачка и Аустрија, у којима живи велики број Срба, давање држављанства условљавају одрицањем од српског држављанства. Осим тога, многе земље приликом пописа становништва не воде етничку и националну статистику.
Социолог Владимир Станковић, аутор студије „Србија у процесу спољних миграција”, утврдио је да највећи број емиграната – чак 215.000 – одлази из југоисточне Србије и Шумадије. Из Малог Црнића, Жабара и Кучева емигрирала је трећина становништва, а из Великог Градишта и Петровца на Млави у бели свет је отишла четвртина становништва. У иностранству живи и сваки четврти становник Неготина, Кладова и Свилајнца. Иако из Београда, процентуално посматрано, емигрира најмањи број особа, одлив мозгова је најинтензивнији управо из београдског региона. Наиме, сваки други емигрант који одлази из престонице у свет има факултетско образовање, а од 12.000 студената који се налазе на студијама у иностранству, трећина њих одлази управо из региона Београда. Међу мигрантима с непотпуном основном школом највише их је јужне и источне Србије.
У последњих 40 година образовна структура емиграната доста се променила. Станковић наводи да су се шездесетих година 20. века у иностранство исељавали пољопривредници и индустријски радници, мотивисани идејом да саграде већу кућу и купе боља кола, па је попис становништва из 1971. године показао да је чак 53 одсто исељеника било без школске спреме, а свега два одсто емиграната имало је високу и вишу школску спрему. Седамдесетих година Немачка, Швајцарска, Аустрија и Француска апсорбовале су чак 83 одсто емиграната из Србије, а у првој деценији новог миленијума у ове земље отишло је „свега” 60 одсто наших емиграната, јер су прекоокеанске земље постале занимљиве интелектуалној емиграцији.
Највећи број доктора наука ради на универзитетима, око 40 одсто, и у некој бизнис сфери (44 процената). У нашој дијаспори већину највиших научних звања држе мушкарци, док је жена око 40 одсто.
Већ од средине осамдесетих година прошлог столећа почиње одлив мозгова, а како се криза погоршавала, тако су интелектуалци све више паковали кофере – из Србије су одлазили инжењери, магистри и доктори наука. Попис становништва из 2002. показао је да је из земље емигрирало чак 415.000 грађана Србије – међу њима је био и велики број избеглица и особа које су илегално изашле из земље. Јавност је ову бројку врло брзо „крстила” у одлазак пола милиона младих мозгова и она се врти и данас.
Овим подацима годинама се супротставља проф. др Србијанка Турајлић, помоћник министра просвете за високо образовање у време владе др Зорана Ђинђића, и изводи другу рачуницу:
– Није тачно да је пола милиона младих отишло из Србије од 1990. до 2000. године. Довољно је само да се упореде подаци с пописа из 1991, кад је та цифра означавала укупан број високостручних кадрова. Осим тога, на највећем, Београдском универзитету, годишње дипломира око 10.000 студената. Па ваљда је неко и остао, нису сви отишли. Не треба излазити у јавност с толиким бројкама да би се указало на проблем. Проблем је ако из земље оде и пет високообразованих младих стручњака.
Процене проф. др Владимира Гречића, који деценијама проучава исељавање, јесу да је од 1990. Србију напустило 40.000 стручњака с високом спремом. На сваког је потрошено отприлике 300.000 долара, па се тако долази до губитка од невероватних 12 милијарди долара.
Он напомиње да се наша дијаспора не може сврстати у богатију, али је истина и да наши људи расути по „белом свету” не заборављају своје у земљи порекла.
Статистика каже да 23 одсто становника наше земље има бар једног члана породице у иностранству, а 11 одсто изјавило је анкетарима једног истраживања да има повремене или редовне приходе од рођака из света. Рачуница казује да, непосредно или на неки други начин, дијаспора у Србији помаже око 800.000 људи.
Новчане пошиљке наших радника и исељеника од 2001. наовамо редовно су биле веће од годишњих износа директних страних инвестиција. Примера ради, од почетка јануара до краја новембра прошле године од наших из света у Србију је стигло 2,62 милијарде евра, или за 10,3 одсто више него у истом периоду 2014. Према подацима Народне банке Србије, највећи прилив дознака из иностранства регистрован је из Немачке, Аустрије, Швајцарске и Француске.
И ту се прича о дијаспори поново компликује: Србија би желела да су „они тамо” сви редом богати и свој новац улажу у отаџбину. Дијаспора тражи да „ми овде” будемо уређена, јака држава, да се с њима ради транспарентно и по правилима. Све то, међутим, тешко се остварује јер је поверење изгубљено, а расколи и поделе и даље су дубоки. Партизани, четници, Срби, Југословени, отимачине кроз зајмове за препород, преваре, мито и корупција – све то стало је као зид између матице и дијаспоре.
