• Novosti online

    Нина, Тина и Теодора са маслачком у коси

    Село Кијевчиће, Лепосавић – Пред крај часа смо у истуреном одељењу четвороразредне Основне школе „Лепосавић” у селу Кијевчићу, на северу Косова. Школа саграђена у прошлом веку некада је имала и стотинак ученика, а сада само троје.

    У првом разреду су Нина и Тина Јовановић, близнакиње, у другом Кристина Савић из Кијевчића, одакле су и близнакиње.

    Учитељица Марина Мијајловић рече да ће догодине бити још првака, који су ове године у предшколској настави.

    Завршени су часови, а ми са Нином и Тином, које су одскора житељи Кијевчића, села које се спомиње још у доба Немањића, крећемо до њихове куће, до које има бар три километра.

    Ове девојчице, са млађом сестром Теодором, од фебруара живе код бабе и деде, којима их је Центар за социјални рад из Лепосавића доделио. Одузео их је од родитеља.

    „Плакале су све три”, замишљено, очију пуних суза, рече бака. Унуке је њој и мужу Радмилу (64) доделио Центар на старање. „Јесте ми син, али ни он ни снаја нису водили рачуна о деци. Није се знало кад је доручак, кад вечера, а деца су јела шта би нашла. Више су била гладна но сита. А у кући ниси имао где да се окренеш. Говорила сам им да се саберу, да се привију деци и кући. Није вредело”, замагљеног погледа прича Драгиња Јовановић (64), баба три девојчице.

    Прича да је годинама говорила сину и снаји да „се сврте”, да брину о деци, али „они нису убирали”. „Стално сам плакала за децом. Узимали смо их често, више су овде боравили него у Лепосавићу. А Маринку и другом сину смо направили нову кућу. Нису морали кирију да плаћају, једино да зараде за децу. Богами, снаја није добро са здрављем. То је, ипак, главни разлог што су деца сада овде. Знам, није лепо, али причам истину”, у даху говори Драгиња, која ће „троје да чува док је жива”.

    У кухињи врућина од заложеног шпорета, а напољу топао априлски дан. Мирише процветало воће.

    Нина, неки минут старија од Тине, привила се уз нас, не проговара. У крило се трпа и најмлађа Теодора. Не проговарају!

    Питамо за учитељицу, одлазак на рекреативну наставу… „Идемо Нина и ја, али ће морати деда да плати 950 динара. За једну ће школа да да паре”, озарише се близнакиње, лепе девојчице, сетних очију.

    Никако нам се с памети није скидала мисао зашто то школа није регулисала. Мада, како нам је објашњено, у школи има три ђака, две ће ићи о трошку школе и агенције која организује излет, а за једну девојчицу ће морати да се плати. „Ето, и тих 950 динара нам је много. Примим 14.000 пензију, а најмање пет дам за лекове. А деца? Оне неће да једу к’о ми пасуљ и кромпир! Хоће саламу, неку чоколаду… А за то треба пара. Од социјалног динар нисмо добили. Кажу: ’Чекајте.’ А кад сам тражио кревет, донели војнички. Под њега мора два јоргана, како се дете не би преломило. Донели су и неки стари кревет и душек који су мољци појели и који је био толико прљав, да смо га бацили”, заплака се Радмило.

    Тајац. Теодора се скаменила. Прилази деди, пропиње се да му седне у крило. Брише му сузе. Оне тешке, мушке.

    Устаде Радмило, изађе под веранду.

    Тад се и Драгиња заплака:

    „Донели нам из ’Каритаса’ помоћ, али не можемо да се одужимо оцу Драгану, који је носио помоћ и док су деца била у Лепосавићу. Помаже гдегод чује да је неко у невољи”, говори Драгиња.

    Излазимо, док се три малене цурице играју с Моником, љубимцем, црним псом који „није опасан”.

    Нина, Тина и Теодора никад нису биле на мору. Нису отишле даље од Лепосавића. Знала им се релација. До Кијевчића, села подно копаоничких висова, или до села Гркаја, одакле им је мајка.

    Трком дођоше. Биле испод куће, где се трешња расцветала. Носе нам букет маслачка. Нина један заденула у косу!

    „Ово је за вас. Ишле смо да вам наберемо”, срамежљиво нам пружи Тина.

    На лицима осмех. Први пут откако их видесмо.

    Ове три малене девојчице немају ормар да своје стварчице ставе, него су сложене на некој од столица. Немају ђачке торбе, фале им свеске, оловке, бојице… Много тога.

    „Је л’ сте се ужелеле маме и тате”, излете нам.

    „Да, и маме и тате”, погнуте главе изустише Тина и Теодора, која је упорно показивала цветић на глави. Нина је само ћутала.

    Касније чујемо, мајку ове три девојчице сузних очију виђају по Лепосавићу. Отац девојчица некад неки динар сабере, кад га позову у шуму да сече дрва.

    „Срећне смо код бабе и деде ”, у даху изговори Тина.

    Није им помогао ни Црвени крст. Ниједна институција. Ниједна невладина организација која се „буса у прса”.

    Код ових малених девојчица туга се види у очима. Али и бистрина која из оно мало речи избија!

    Link Izvora

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com