Драгана Чабаркапа (фото: Медија центар Београд)
Новинарство је леп посао, ако се напусти на време. Ову популарну крилатицу својевремено су цитирали управо они који су пропустили да то ураде „па време“ и цео радни век провели у професији која је у Југославији била међу топ 10.
Најновије истраживање Центра за развој синдикализма потврдило је да је новинарство у Србији потпуно урушено и да би многи, више од 40 одсто, да могу, променили посао.
Сигурно радно место и по цену цензуре и аутоцензуре задржало би 22 одсто, док би могућност да слободно пишу, уз лош статус и мале плате, бирало 37 одсто испитаника.
Истраживање, прво овакве врсте, показало је да од 100 запослених у медијима 89 прекарно (несигуран посао, мале и нередовне плате) и то 28 у малој, 29 у осредњој, а 32 у великој мери. Како су, у покушају да од друштвено-политичких радника једне социјалистичке државе постану репортери америчког модела, новинари стигли до најамника за које важи „вежи коња где ти газда каже“.
Деведесете су, знамо, црно слово у историји српског журнализма. Очекивало се да ће октобарске промене донети обећану медијску слободу. Приватизација, најављена као спас за „посрнуле“ медије, изродила се у своју супротност. Због атрактивних некретнина, медије је куповала нова „финансијска елита“.
Уз образложење о наводном „подмађивању кадрова“ из редакција су најпре морали да оду искусни, високообразовани новинари. Они који су остали радили су за мале плате, које су касниле по неколико месеци, без здравственог и пензијског осигурања, без храбрости да се синдикално организују и заштите своје право на достојанствени рад.
Прекаријат је тада већ једном ногом загазио у медије.
СИНОС је прошле године, уочи доношења сета медијских закона, урадио блиц анкету међу колегама, које нису желеле да им имена буду објављена. Ево најупчатљивијих одговора.
Први пример: „Са националном телевизијом већ седам година потписујем ‘ауторски уговор’. Уговор се обнавља свака три месеца и обавезује ме на свакодневну израду ТВ прилога из региона који покривам, а у договору са редакцијом. Посао обављам за фиксну накнаду, односно уговором договорен хонорар, без обзира на број урађених и емитованих прилога… Немам дописништво (канцеларију, редакцију), немам службени телефон, ауто ни опрему. Све је у мом власништву и власништву сниматеља и све потребно за рад плаћамо сами. То изузетно умањује зараду, која је већ годинама, због инфлације, у паду и никада не прелази просечну зараду у републици. Послодавац се уговором обавезао и на плаћање социјалног и здравственог осигурања, не и пензионог, али због сталног кашњења у уплати тих доприноса, већ три године немам здравствену књижицу. Никада у овом послу није било горе, а било је, знате, веома тешко. У страху да сам у борби за част и достојанство професије, али и голу егзистенцију, веома усамљена, плашим се сопствене спремности да одустанем“.
Пример други: „Све већи број дописништава функционише екстерно, дакле на нивоу услуге. Иако то није модел непознат у свету (подсећа на фриленсере), код нас је и то злоупотребљено. Од дописника се очекује да буде увек на стендбају, што подразумева да је број радних дана непознат, као и оних нерадних… Прошле године из тога се прешло на нови, модернији начин – фирма којој је ТВ продукција успутна делатност ангажује новинаре и сниматеље за чак три националне текевизије, притом без икаквих папира (поуздано знам за Крагујевац да је тако). Нема ни уговора о делу! Класичан рад на црно. Новац уплаћује физичко лице на рачун у банци, претње су сталне, норме се подижу. Ја тренутно радим за три редакције, а да ми је плата мања него пре две године“…
Пример трећи: „Дугогодишњи сам дописник из унутрашњости, за разне електронске и писане медије. Већ неколико година радим без хонорара и на добровољној основи, за једну приватну агенцију. Међутим, од добре воље и колегијалности се не купује хлеб и не школују деца. Најозбиљније размишљам да возим такси, чувам овце или шта већ. И то после више од две деценије које сам провео у једном локалном медију све до ‘успешне’ приватизације, са којом смо се борили штрајковима, пријавама, дописима, захтевима, молбама,али узалудно.’Успесним’ бизнисменима су остали квадрати на централним локацијама, а нама шипак и понижење“.
Уместо да преиспита приватизације и отвори Извештај покојне Верице Бараћ о притисцима и проблемима у медијима, како је обећавала у изборној кампањи, победничка коалиција одлучила је да доврши посао.
Уз подршку медијске заједнице (Удружење новинара Србије, Независно удружење новинара Србије, Независно друштво новинара Војводине, Асоцијација штампаних медија, Асоцијација независних електронских медија и Локал прес) усвојени су медијски закони за потребе финансијско-политичко-медијског лобија.
Неуставним одредбама држава је протерана из медија, да би њима загосподарили партијски кадрови. Закон је легализовао нетранспарентно власништво, омогућивши фирмама из оф шор зоне да постану медијски власници. Уместо стабилног, уведено је пројектно финансирање, а државна каса је поверена „релевантним“ медијским удружењима.
За мање од годину и по дана, колико је прошло од доношења медијских закона, медијском сценом Србије завладао је општи хаос. Медији су претворени у оружје медијског подземља и прикривених власника, а новинарство тоне у потпуни мрак. Медијски радници, пре свих новинари, углавном ћуте.
У страху од отказа не смеју да се синдикално организују, да заштите своја радна и људска права.Од њих, осиромашених, понижених, уплашених очекује се да у Србији буду – седма сила. Ево како то изгледа из угла оних који су радили у партијском медију којије угашено подоласку на власт актуелне политичке коалиције.
Пример четврти: „Захваљујући јаким политичким али и приватним везама, власници приватних медија, како штампаних тако и електронских, постају људи без кредибилитета, образовања и веома сумњиве прошлости. То су људи са маргине или повезнаи са криминалним структурама“.
Драгана Чабаркапа
Ауторка је председница Синдиката новинара Србије
