• Analize I Kolumne

    Новости дана у срцу Србије у Ораховцу и Великој Хочи: Пет слика живота на Косову и Метохији

     

     

    Кренусмо из Ниша врло рано, још пре зимског јутра, по мрклом мраку.

    Мраз је јак и на почетку нашег пута, а термометар у аутомобилу показује да је, како одмичемо према нашем одредишту у Метохији, све хладније.

    У Мердару чак -11,5 степени Целзијуса.

    Када су се први зраци сунца помолили иза брда, дошли смо до друмске кафане и мотела у близини Куршумлије где смо стали у намери да се окрепимо пред наставак путовања.

    Паркинг испред кафане пун аутомобила с регистрацијама из градова и с ове и с оне стране административне линије, а има и возила с пробним таблицама.

    Унутрашњост кафане пристојно уређена, а годи нам да уђемо у загрејану просторију.

    Кафански столови, готово сви, запоседнути.

    Док пијемо чај питамо се: „Откуд оволико људи у путу у ово доба, у праскозорје леденог децембарског дана?

    Шта ли их то нагони да по кијамету крећу на пут?“.

    Убрзо добисмо јасан одговор. Ради се о Србима с Косова који су кренули у Нишку Бању, Крушевац и друга места како би обавили административне послове у органима државе Србије са седиштем у градовима на Косову и Метохији, али привремено у градовима у остатку Србије.

    Горак нам је био чај који смо попили.

    У 21. веку, деветнаест година после рата, неко мора да путује стотинама километара по невремену да би добио личну карту или неки други документ.

     

    Ораховац је градић у Метохији у живописном виноградарском крају.

    Рекли смо градић, али треба одмах истаћи да је Ораховац формиран као насеље по правилима оријенталне урбане културе – уске стрме улице, трокраке раскрснице, велике капије иза којих су дуга и уска дворишта.

    У Ораховцу живи мала група Срба окупљених у неколико улица око овдашње православне цркве.

    У српској заједници постоји мања зграда некадашњег дома културе, сада основна школа и гимназија, ту је и амбуланта, а постоји и пошта и општина које раде у систему државе Србије, а налазе се у једној већој спратној породичној кући.

    На капији испред куће у којој је пошта и општина, срећемо старијег господина који се од мраза штити качкетом и великим шалом.

    „Добар дан! Како је овде, по овом мразу?“, започињемо провокативно разговор.

    „Ма видите и сами како је, али ја нисам одавде, из Ђаковице сам?“

    Сакрисмо, колико смо могли, зачуђеност јер у Ђаковици, колико знамо, нема Срба, па заустисмо да питамо нешто о условима у којима Срби живе у Ђаковици, али нас је саговорник, очигледно, одмах прочитао, те нас пресече: „Ја сам Албанац. У Ђаковици нема Срба, бар их је готово немогуће видети.“

    „Откуд овде? Ђаковица је већи град од Ораховца, шта у Ораховцу може да се обави што не може у Ђаковици?“

    „Имам нека административна посла која морам да завршим пред институцијама државе Србије. Најближе место где то могу да обавим је Ораховац.“

    Лепо се испричасмо с нашим познаником из Ђаковице о томе како има много проблема, како је велика незапосленост и ниске зараде, како млади одлазе, па се на крају уљудно поздрависмо и растасмо.

    Није нам само јасно, шта је и коме овај човек скривио па мора да путује из свог града, иначе административног центра и Републике Србије и самопроглашене Републике Косово, у друго место због неке административне баналности?

     

    У Ораховцу постоји развијена трговина.

    У централним деловима града постоје трговинске радње добро снабдевене робом.

    И у српском делу града постоје две продавнице мешовите робе.

    Мора се истаћи да су продавнице доста оскудно снабдевене, у локалима изграђеним за другу намену, с посебном просторијом у којој се муштерије окупљају на чашицу разговора.

    Инвентар стар и отрцан, спољашност неуређена, једва се препознаје да се ради о продајном објекту.

    Гледамо полице с робом и примећујемо познате робне марке из других делова Србије.

    „Има српске робе. Како се снабдевате, да ли је плаћена такса од 100%? Да ли је роба поскупела када су таксе уведене?“

    Продавац, по говору очигледно Србин, предусретљиво одговара: „Од бомбардовања на овамо, увек смо више продавали робе пореклом из других делова Србије, него робе с Косова и Метохије или из иностранства. Снабдевамо се из велетрговина које држе Албанци.“.

    „Не знам да ли се и како плаћа такса од 100% која је скоро уведена.

    Роба није поскупела ни мало, исте су цене као и раније.“

    Мало зачуђени, узимамо колач произведен у Србији. „Двадесет пет динара, молим.“, услужан је наш продавац.

    „Примате динаре за робу?“

    „Наравно, тврд смо ми орах.“, добијамо шеретски одговор.

    Наилазе следеће муштерије, старија госпођа с двоје унучади, и, на Албанском, наручује робу, па се ми повлачимо.

    Питамо се само, шта ли се то дешава у привреди Косова и Метохије, када роба не поскупљује без обзира на раст пореске стопе, може да се пазари за две валуте (динаре и евре), од којих ни једна није домаћа („Косово“ не емитује новац), а у свему томе учествују и Срби и Албанци?

     

    После напорног дана, промрзли, лепо смо дочекани у кући нашег домаћина у Великој Хочи.

    Име нећемо рећи, не због људи који су нас љубазно примили, већ због других актера наше приче, а из разлога који ће читаоцу убрзо бити јасни.

    Добро смо почашћени посном трпезом, па када смо се мало одморили и угрејали, као што је ред у зимско вече, кренусмо у опширан разговор с породицом домаћина.

    У гостинској соби, поред фуруне, седимо за славским столом и гледамо старе фотографије предака данашњих становника дома у Метохији.

    Причају нам о томе како се овде живи, шта су све претурили преко главе у последњих двадесетак година, с поносом причају како су мушки чланови породице (укључујући и децу) 1865. године ишли на хаџилук у Свету земљу, а у разговор укључујемо и најмлађе.

    Питамо десетогодишњака из најмлађе генерације како је у школи, да ли воли да се игра, с ким се дружи, па питамо и да ли има неког друга Албанца.

    „Баш друга не, али имамо кума Албанца.

    Играо сам се с његовом децом.“, одговара нам малишан из Велике Хоче.

    Остали домаћини виде нашу зачуђеност па нам појашњавају.

    „Овде је некада постојао обичај да породица, у којој деца умиру, нађе кума на случај, тако што новорођено дете остави на путу и, из прикрајка, сачека првог пролазника који путем наиђе.“

    Начинићемо дигресију па ћемо читаоце подсетити да је такав обичај постојао у многим крајевима међу Србима, а постојао је и међу другим народима на овим просторима.

    Прадеда вашег извештача је кумовао, пре Другог светског рата, једној Ромској породици чије је дете затекао на путу у околини Врања.

    За нас је новост била да је такав обичај постојао и међу Албанцима мухамеданске вере.

    „Наш деда је затекао на друму дете из албанске породице у којој се деца нису држала, а родитељи су одмах захтевали да им буде кум.

    Кумство се не одбија, тако да се ми и њихови потомци и данас поштујемо као кумови.

    Повремено дођу у посету и то увек породично, како и приличи кумовима.“

    Рекли су нам домаћини о којој се породици ради, али су замолили да не објављујемо њихова имена.

    „Дугују крв.“, каже нам домаћин, „У њиховој широј породици живи убица и боје се крвне освете.“

    „Зар то још увек овде постоји?“, питамо јер смо с више страна чули да данас Албанци избегавају крвну освету и да, углавном, сродници убијеног праштају породици убице да не би стварали још веће зло.

    „У нашем крају да, и даље постоји.

    Што је, можда, најружније, често се крвна освета своди на опрост породици убице, али за новац, и то у позамашним сумама.

    Сродници убице сакупљају новац и уговарају опрост.“

    Какав је проблем Косова и Метохије – политички, безбедносни, економски или цивилизацијски?

     

    Враћамо се у тмурно децембарско јутро у Ниш преко Суве Реке.

    У Великој Хочи смо се снабдели одличним домаћим вином, а, пред излазак на ауто-пут, видимо комби возило и једног четрдесетогодишњака с вагом поред њега.

    Продаје грожђе у гајбицама, орахе, лешнике, крушке и дуњце.

    (Ко не зна шта је то дуњац, нека замисли већу дуњу, у облику као крушка, мало тврђу и сувљу од обичне дуње.)

    „Одакле грожђе у децембру?“, питамо мало сумњичаво.

    „Из мог винограда.

    Ова сорта касно зри, а чувао сам грожђе петнаестак дана у подруму.

    Морам да га продам, не може више да стоји.“, каже продавац на српском, с јаким албанским нагласком.

    Помислили бисмо да је грожђе из увоза, али како смо видели да су гајбице постављене новинама на албанском и да су руке продавца огрубеле од рада у пољу, развејали смо своје сумње.

    „Како је бити виноградар овде, у Сувој Реци?“

    „Богами, врло лоше, брате мили. То што произведемо, одлази у винарије у Албанији.

    Промет грожђа у нашем крају је у рукама, слободно кажем, обичних лопова.

    Договоре се и одреде прениску цену грожђа пред бербу, а затим спречавају било кога другог да откупљује грожђе.

    Дође ми да запалим виноград.“, жали се тежак из околине Суве Реке и показује нам на коси испред нас виноград који обрађује.

    Државе настају и пропадају, власти се смењују, политичари се препиру, а рачун плаћа, као и увек у историји – сиротиња.

    У Метохији, 7. и 8. децембра 2018. године

    Љубомир Костић

    Фото: Љ.К.

     

     

     

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com