• Novosti online

    О култури, можда узалуд

    Постоји једна анегдота врло поучна за наше прилике. Кад је Хитлер кренуо на Британију, кад су „месершмити”, „штуке”, „фау 1” и „фау 2” почели данима да туку Лондон, премијер Винстон Черчил је сабрао министре да виде шта им је чинити. Поставило се питање: како намакнути средства за одбрану земље, одакле узети? Један министар је предложио да се фунте намењене култури пребаце у ратни буџет. „А шта ћемо, онда, да бранимо?”, питањем је реаговао премијер.

    Знао је „стари лисац” шта култура представља за нацију, за државу. Ако јој одузмемо новац, ако је учинимо деветом рупом на свирали, залуд је бранити све остало. Јер, културне тековине, од памтивека до данас, чине нас оно што смо и по чему смо баш такви, а не другачији или никакви. Култура – књижевност, уметност уопште, градитељство, обичаји, језик, писмо – у широком смислу тога појма је – идентитет. Наш или било ког другог народа и племена на планети. Нема сумње да је Черчилу то било на уму – идентитет, дух – кад је питањем одбрусио брзоплетом министру.

    Не сумњам да би чланови српске владе, ма кога да упитате, истицали значај културе за народ (грађане) и државу, да би културу стављали на висок пиједестал. Али, када деле буџетски новац, истом забораве на значај културе. Годинама се та средства врте око половине постотка БДП (прошлогодишња стопа беше 0,62 %). Не може се са тим новцем далеко, па се доспело дотле да се тешко може негирати оцена писца и драматурга Ненада Прокића: „Митско биће из грчке митологије да се појави, не може да среди архитектуру, културу… То је толико запуштено да нико то не може да уради сам”.

    Култура је Летопис Матице српске, стар 192 године, али, као и друга његова млађа сабраћа, појављује се искључиво „на мишиће” ентузијаста. Нема новца ни за редовно излажење, а камоли за хонораре сарадницима. За издавача Српску књижевну задругу (основана 1892), Милован Данојлић недавно рече: „Откако сам се нашао на челу Управног одбора, посао ми се своди на узалудно мољакање помоћи”. И додаје да је у нас „све запуштено, од језика до демографије”. Култура је требало да буде Сабор трубача у Гучи да се све није извитоперило: круну на саборовање стављају, неколико година уназад, естрадни уметници. Естрадни јесу, уметници нису. Они одмажу култури за хонораре тешке по неколико десетина хиљада евра. Сабор има и „званично” пиво, а ако се ниси најео свадбарског купуса и налио „званичним” пивом (никако другим), значи да ниси био на Сабору. Међу тим естрадним су и „уметници” који су задужили националну културу трујући је, и добили националне пензије, како се популарно назива доживотна месечна накнада од 50 хиљадарки за врхунски допринос култури. И „Егзит” би могао да буде култура да и „произвођачи” и „конзументи” музике не пију превише алкохола и – да се не лажемо – још и погубније опијате. Много је примера у нас како све што је неоспорно култура ћопа и посрће, а све што је квазикултура размеће се и расипа.

    Нешто је о томе говорила и Бранка Катић, наша глумица коју ћете чешће гледати у страним него домаћим филмовима: „Однос државе је страшан, не само према глумцима, већ према култури уопште. Култура је прво место где се огледају држава и друштво, а код нас је потпуно маргинализована. Зато нам, уместо културе, цвета примитивизам”. Сарита Вујковић, директор Музеја савремене уметности РС у Бањалуци, илуструје погубност стеге суровог капитализма податком да Музеј данас има тек четвртину буџета којим је располагао пре пет-шест година.

    Не знамо ко је све прочитао писмо („Политика”, 27. август) које је градоначелнику Београда упутио академик Дејан Деспић, композитор, и колико је надлежне погодило оно што је у писму речено. Академик обавештава градоначелника да ће му вратити у руке Награду града Београда за музику и музичко-сценско стваралаштво у 2015. години, признања се одриче „све са његовом новчаном подлогом”. Свакако, академик је пун поноса на наше олимпијце, баш као и сви остали, све до – награда за медаље! Оне су енормне и исказане у еврима, што је својеврстан еуфемизам, јер би „суме преведене у нашу валуту зашле у подручје милијарди и тако биле још шокантније”, истиче Деспић, указујући на „упадљиву генералну разлику између финансирања спорт(ов)а и културе”. Додајмо овоме и то да националне пензије у спорту нису суспендоване и да оне чак троструко надмашују исте које су донедавно дељене у култури.

    Уосталом, све „мирише” да истинској култури звона звоне. Просто речено, све је учињено да је потреба народа за њом престала или битно умањена. Нека то поткрепе и наредни редови.

    „Када су чикашки радници, 1886. године, прокламовали поделу дана на 3 х 8 часова (8 сати рада, 8 одмора и 8 културног уздизања), и када је то заживело у пракси, држава је водила рачуна о томе како да се осмисли и испуни тих осам сати културног уздизања. Пола века после Другог светског рата, код нас је култура имала место у друштву, на њу се полагало и у њу улагало. Данас, да бисте преживели, морате да радите по неколико послова и по 16 сати дневно. Дакле, нема времена за културно уздизање, па отуда нема ни обавезе државе да о томе води рачуна” – преписујемо из интервјуа песника и директора Змајевих дечјих игара Душана Ђурђева, датог часопису „Бдење”, 48-49/ 2016.

    Link Izvora

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com