Не треба посебно доказивати да је прелазак Луке Јовића (21) у мадридски Реал велика ствар за српски спорт, као и то да ће име Србије бити знатно присутније у светским медијима, јер реч је о најуспешнијем клубу у историји фудбала и једном од најпопуларнијих на свету. Остаје само да доскорашњем центарфору Ајнтрахта пожелимо прође знатно боље од свих његових земљака који су икада закорачили у свлачионицу на „Сантијаго Бернабеуу”…
За разлику од играча, српски тренери су оставили дубок траг у Реалу. Једна од најчешће цитираних изјава у шпанском фудбалу свих времена јесте она чувена Вујадина Бошкова – „Фудбал је фудбал!” Та изјава увек добро дође новинарима, али и тренерима, кад желе да објасне да је ова игра непредвидљива, а десетине њих су подсетили на њу после разочаравајућег завршетка сезоне Барселоне која је за пар недеља два пута остала празних шака (у Лиги шампиона и домаћем купу).
Први Србин у Реалу био је Миљан Миљанић, који је представљен медијима 21. марта 1974. године, у присуству тадашњег председника Сантијага Бернабеуа, на стадиону који носи његово име. Миљанић је за три сезоне (1974-1977) освојио три трофеја: две домаће лиге (1975, 1976) и Куп Шпаније (1975). У то време тренирао је будућег трофејног тренера Реала, Висентеа дел Боскеа, затим немачке репрезентативце Паула Брајтнера и Гинтера Нецера, једног од најбољих шпанских бекова свих времена Хосеа Антонија Камача, чувене нападаче Сантиљану и Амансија (дао гол одлуке у финалу Купа шампиона против Партизана 1966), затим Пирија, Гроса… Приликом једног од својих многобројних гостовања у „Политици”, Миљанић је рекао да је био одушевљен како га је Бернабеу представио тиму:
-Отворио је врата свлачионице, у којој су били све сами асови, а онда им се кратко обратио: „Довео сам вам најбољег тренера на свету. Он је сада ваш шеф”!
После своје друге сезоне у Реалу, Миљанић је имао понуду Арсенала и прилику да постане први страни стручњак у енглеском фудбалу, али стицајем околности није дошло до тог трансфера. Чувени новинар „Политике” Мирослав Радојчић и некадашњи председник Црвене звезде Ден Тана били су посредници у разговору са Арсеналом, крајем пролећа 1976, а Миљанић је на састанку у Лондону рекао да му одговарају услови које је тај клуб нудио. Међутим, Бернабеу је сазнао за то и одмах га је убедио да остане још једну сезону у Мадриду.
Миљанићево име се и данас изговара с поштовањем у Реалу који је на вест о његовој смрти, 2012, објавио велику причу о њему на свом званичном сајту, док је најтиражнији спортски лист у Европи, мадридска „Марка”, истакла у наслову да је „Миљанић својим методама извршио револуцију у Реалу”. Реч је то томе да је с њим у клуб стигао Срећко Радишић (1931-2019), први кондициони тренер у историји Реала, који је пре четири месеца преминуо у Горњем Милановцу. „Бели” су се тада први пут срели са озбиљним кондиционим припремама.
Пре шест недеља, шпански медији су објавили подакат да је Зинедин Зидан стигао до своје 104. победе на клупи Реала и да је на шестом месту листе тренера с највише победа претекао Миљанића. Испред њих су само Муњоз, Дел Боске, Бенхакер, Моловни и Морињо.
Бошков је потписао за Реал 13. јуна 1979. Већ у првој сезони освојио је дуплу круну (првенство и куп), а у другој стигао до финала Купа шампиона (Лиге шампиона) у којем је изгубио са 1:0 од Ливерпула. За тај тим Мадриђанаиграли су асови попут Штиликеа, Камача, Хуанита, Сантиљане, Дел Боскеа, као и први Енглез у Реалу, Лари Канингем. Бошков је остао на клупи три године (1979-82).
У Реалу се кратко (1991/92) задржао Радомир Антић, једини стручњак који је водио сва три највећа шпанска клуба (Барселона, Атлетико М). Иако је на крају те сезоне (стигао у марту) успео да погура екипу са седмог на треће место у првенству, клуб му ипак није продужио уговор.
Када је Солари у октобру прошле године сео на кратко на клупу Реала, Аргентина је постала земља с највише страних тренера у том клубу – четири. Србија остаје на другом месту.
Наши фудбалери нису имали толико успеха у Реалу. Можда је најбоље прошао онај који је први стигао на „Бернабеу”, Звездин играч Милан Јанковић, кога је тадашњи председник клуба Рамон Мендоза представио на стадиону, 9. априла 1987. Остао је једну сезону у екипи „белих”, одиграо 38 утакмица, постигао четири гола и освојио титулу првака Шпаније.
Одбрамбени играч Партизана Предраг Спасић је стигао 1990. године и задржао се такође једну сезону. Његове солидне партије остале су у сенци аутогола који је постигао на мечу са Барселоном, а многи сматрају да је неправедно проглашен „једним од највећих промашаја Реала”.
За разлику од Спасића, Дејан Петковић никада није добио праву прилику у Реалу. За две године (1995-97) углавном је био на позајмици, у Севиљи и Расингу.
Перица Огњеновић је за две и по сезоне (1999-2001) одиграо око 30 утакмица, углавном као резерва, и постигао тек један погодак.
