Кинески језик највероватније ће од 1. септембра бити факултативно уведен у све гимназије у земљи, уколико Национални просветни савет (НПС) у уторак да позитивно мишљење на тај предлог и препоруку министру просвете Младену Шарчевићу да га одобри. Како за „Политику” каже Радивоје Стојковић, председник НПС-а, не види ниједан разлог да предлог не буде усвојен јер су план и програм према којима би се кинески проучавао у гимназијама урађени по стандардима који важе и за остале језике који се уче у домаћим школама.

Прављен је у сарадњи стручњака са Конфучијевог института и Филозофског факултета у Новом Саду, а верификовао га је и Завод за унапређивање образовања и васпитања, који иначе одобрава све новоуведене планове и програме у школама.

У последње време иницијативе за учење кинеског у овдашњим школама у јавности су се чуле и од самих челника власти, не само из економских разлога, због учешћа Србије у пројектима на новом „путу свиле”, већ и због одличног знања српског које су показали највиши представници НР Кине у нашој земљи.

Стојковић, који је и председник Заједнице гимназија Србије, каже да је предлог темељено рађен бар годину дана и да се на крају само поклопио са стратегијским опредељењима водећих људи у држави. Не види препреку да и све средње стручне школе факултативно у наставу од почетка наредне школске године уведу кинески.

– Сарадња Србије и Кине је у последњих годину и по – две појачана на свим нивоима, не само на економском. Све је више Кинеза који у њиховој земљи уче српски језик, а код нас, у Новом Саду, на пример, деца још у предшколском узрасту могу да почну да уче кинески језик. Тешње су повезани наши и њихови научни институти и организују заједничке конференције, а недавно су универзитети у Београду, Новом Саду и Нишу потписали уговор о сарадњи са кинеским Универзитетом Цијао Тонг, творцем чувене Шангајске листе, на којој се према квалитету рангирају светске академске установе – истиче Стојковић и додаје да би српским ђацима, као што сада чине у школама у које је кинески уведен као пилот-пројекат, овај језик и даље предавали лектори са Конфучијевог института, али уз помоћ факултетски образованих наставника.

Стручњаци који памте да је још почетком миленијума било покушаја увођења кинеског језика у српске школе истичу да је једино тако и загарантовано успешно спровођење ове идеје, нагласивши да је управо шкртарење тадашњег Министарства просвете и неангажовање наставника кинеског уз лекторе у настави допринело да спласне првобитно велико интересовање међу ђацима.

Марљиви гимназијалци, према искуствима проф. др Радосава Пушића, директора Института Конфучије у Београду, за годину дана би поприлично савладали говорни кинески и могли да развију солидну конверзацију на њему. Наглашава да влада мистификација око тежине савладавања мандаринског кинеског, који је у службеној употреби и учи се свугде у свету.

– То је језик као и сваки други који се изучава у школама. Међутим, Кина има 56 националних мањина, од којих свака говори својим дијалектом. Али то нас не занима, већ мандарински кинески, чији је изговор веома лако научити. Проблем је са кинеским писмом, које има око 100.000 карактера и нико их не зна све. Док академици у Кини знају и око 10.500 кинеских карактера, од којих сваки означава једну реч, просечан факултетски образовани Кинез користи око 2.500. Гимназијалци у Србији који би вредно радили две године могли би да науче око 1.000 карактера, а претпостављам да ће спорије прелазити градиво уколико га прошире на четири године, па би онда одлични ђаци просечно учили 1.500 калиграфских знакова – наглашава Пушић, који предаје више од десет предмета на Катедри за оријенталистику Филолошког факултета у Београду, и додаје да је пре увођења факултативног учења кинеског у гимназијама најбитније усвојити добро и темељно осмишљен план и програм рада, јер „има и оних који ће водити негативну кампању и нису за ову причу”.

Каснимо за светом

Док Радивоје Стојковић, који је и директор Гимназије „Јован Јовановић Змај”, где се кинески факултативно учи већ пет година, наглашава да његови матуранти могу отићи у Конфучијев институт Универзитета у Новом Саду и без проблема полагати за сертификат који је на нивоу енглеског А два, Пушић истиче да „Србија касни са увођењем ове новине”.

– Русија је пре тридесетак година увела кинески као обавезан језик у одређени број средњих школа. Исто је и у Америци, где је он, после енглеског и шпанског, трећи говорни језик. Пре средине деведесетих година прошлог века нико ко познаје основе кинеског није могао ни да помисли да конкурише за посао у Министарству иностраних послова Аустралије. У Шведској, Немачкој, Енглеској, Француској обавезан је у делу средњих школа, а о азијским земљама и да не говоримо – наглашава професор Пушић.

Око 2.000 ђака у Србији тренутно изучава кинески

Подаци које је „Политика” добила у Министарству просвете говоре да у Србији тренутно око 2.000 ученика факултативно учи кинески језик у 34 основне и 30 средњих школа. Наставу им држе 24 квалификована наставника из Кине, које је делегирало кинеско Министарство просвете.

– Први уговор о факултативном учењу кинеског језика у српским основним и средњим школама потписан је школске 2011/2012, а затим су 2016. наше Министарство просвете и Министарство просвете НР Кине потписали нови протокол о сарадњи са важењем до 2020. и опцијом његовог продужења – објашњавају представници Министарства просвете.