Пре тачно две године, у фебруару 2014, седим у неком већем друштву након што се лепо појело и попило. Време је предизборно, па су и теме предизборне. Од десетак људи, за пола бих рекао да су бивши белолистићари који су се покајали па агитују за Демократску странку. У другој половини углавном су бивши „чедисти”, садашњи (односно тадашњи) „радуловићевци”. Свима је заједнички радикални антивучићизам. У једном тренутку за реч се јавља девојка у касним двадесетим годинама, амбициозна и образована, која се недавно вратила с неке стипендије из Западне Европе и која је сада разапета између два света. Каријерне тежње вуку је натраг на Запад, а породица, емоције, па и неки нерефлектовани (локал)патриотизам, вежу је за Београд. Она изговара кратки монолог чија је суштина то да њу политика и политичари не занимају, а да је једино што је занима да се Србија неповратно „конектује” на Запад и да, у што је могуће краћем року, постане пуноправна чланица Европске уније. Онда сам кратком репликом изазвао њен доста интензиван бес. Рекао сам, наиме: „Извини, а зашто си онда ти против Вучића?”

Сетио сам се ове причице, не толико због чињенице да је време у Србији опет предизборно, него зато што је време у Хрватској постизборно. У том контексту морам да признам да ме необично забављају жестоки напади левичарске и грађанске сцене у Хрватској на Златка Хасанбеговића, новог тамошњег министра културе. Хасанбеговића, наиме, нападају због „филоусташких сентимената”, због става да је данашња независна Хрватска производ дисконтинуитета с Југославијом.

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ