Нову књигу др Душана Т. Батаковића „Спољна политика Србије 1844–1867), Начертаније Илије Гарашанина”, недавно је објавио Балканолошки институт САНУ на енглеском језику. Батаковић је у последњих неколико година објавио више запажених монографија, на три страна језика: француском („Француски извори српске демократије 1804–1914”, 2013), енглеском („Косовска драма Србије”, 2012; „Турбулентна декада. Срби на Косову после 1999”, 2013) и руском („Косово и Метохија. Историја и идеологија”, 2014). Упоредо с тим, велики одјек имале су књиге које је приредио, на енглеском језику: најпре „Хришћанско наслеђе Косова и Метохије”, 2015 (с владиком Максимом) и „Србија у Великом рату. Англо-саксонска сведочанства и анализе”, 2015. Батаковић, као директор Балканолошког института САНУ, већ једанаест година уређује један од наших најцитиранијих научних часописа из хуманистике – „Балканику”, која излази на енглеском језику и у међународној академској заједници ужива велики углед.
О „Начертанију”, подсећа Душан Т. Батаковић, има много контроверзних тумачења, а пише се већ читаво столеће. Најбоље прилоге дали су Драгослав Страњаковић, Љубомир Дурковић Јакшић и Милорад Екмечић. Нова монографија о „Начертанију” и његовом утицају на обликовање спољне политике Србије, све до повлачења Гарашанина с власти 1867, заснована је на подробним архивским истраживањима код нас и у иностранству. Аутор је детаљно проучио грађу из архива Адама Чарторијског у Кракову, растумачивши више од две хиљаде страна докумената на француском језику, пре свега извештаје Фрање Заха, агента пољске емиграције у Београду, по чијем је предлошку („Словенски план Србије”), Гарашанин саставио коначну верзију „Начертанија” из 1844, спис којем је касније додат поднаслов „Програм спољне политике Илије Гарашанина на концу 1844. године”.
Кроз своју анализу, Батаковић показује да не стоји раширено мишљење да је Захов „План” јужнословенски, а „Начертаније”, српски или наводно „великосрпски” програм: интеракција око састављања не само ових, него и неколико сличних нацрта о спољној политици, на којима су Зах и Гарашанин заједнички радили, јасно указује на снажну међузависност ових програмских докумената. Зах је, следећи инструкције кнеза Чарторијског, вође пољске емиграције, који је у Србији видео стуб будућег окупљања Јужних Словена, у панславистичком заносу у свом „Плану” замислио, сасвим нереално, распарчавање Хабзбуршке монархије уз сарадњу Хрвата и Чеха, и потискивање царске Русије са Балкана. Гарашанин је, међутим, „Начертаније” прилагодио реалполитичким околностима тога доба и усагласио га са скромним војним, политичким и привредним могућностима, тада још увек аутономне кнежевине у саставу Османског царства. Гарашанин је, наиме, пројектовао уједињење Срба унутар европске Турске, односно спајање Србије са Босном, Херцеговином и Старом Србијом, уз садејство братске Црне Горе.
За разлику од многих критичара „Начертанија”, као програма српске експанзије, који је био полазна основа српске спољне политике у следећих 150 година српске историје, расправа које се протегла на другу половину 20. века, све до разматрања у Хашком трибуналу, Батаковић убедљиво доказује да је у питању инклузиван, а не експанзиван план, заснован на проширењу политичких слобода у суседне области с већинским српским становништвом, уз подразумевајућу верску толеранцију.
Гарашанин је, наглашава Батаковић, у складу са развојем међународних околности, а посебно после револуција из 1848, оснажио сарадњу са Хрватима да би, за друге владе кнеза Михаила (1860–1868), као његов премијер и министар спољних послова (1861–1867), радио на стварању Првог балканског савеза, а са бискупом Штросмајером и хрватским политичарима интензивно радио на пројектима југословенског уједињења. Батаковић сугерише да је по „Начертанију”, истицање обнове Душановог царства, само покриће за деловање у конзервативној Европи којом је до 1848. доминирао аустријски канцелар, кнез Метерних. Гарашанин, наиме, није тражио да се Србији припоје Тесалија, Тракија или Албанија, него простори насељени Србима, обележени традицијом косовског предања, дакле по модерним националним начелима, а не по средњовековним феудалним правима.
Посебно занимљива је Батаковићева анализа опречних тумачења „Начертанија” у зависности од времена у којем су настајале поједине интерпретације, најчешће обележене идеолошким и националним предрасудама. Од првог објављивања „Начертанија”, у радикалском часопису „Дело”, крајем 19. века, до откривања Заховог „Плана” и упоредне анализе 1939. године, „Начертанију” се не придају „великосрпска” својства, већ и међу Србима и међу Хрватима позитивна својства, уз повремена пренаглашавања југословенске оријентације, као првој етапи на путу уједињења. Тек је у усташкој НДХ, најпре у „Хрватској енциклопедији” 1942, а затим и у монографији Петра Шимунића из 1944, „Начертанију”, због Гарашанинових аспирација на Босну и Херцеговину из 1844, које су усташе сматрале повијесним хрватским земљама – „Начертаније” добија атрибут „великосрпског” програма српске експанзије.
Батаковићева тумачења, садрже још многе елементе који овој необично занимљивој и можда прекретничкој монографији у нашој историографији, намењеној превасходно међународној научној јавности, дају атрибуте важног научног дела у најбољој традицији европске историографије. Треба очекивати да ће се ова монографија, у догледно време, појавити и на српском језику.
