Форум на Копаонику, као традиционално врло користан скуп на коме се окупљају економска наука, струка, привреда, финансије и носиоци економске политике, успешно је окончан. Чуло се пуно тога корисног у вези с привредним развојем Србије. Ипак, у мноштву идеја и изнесених ставова, осврнимо се и на неке заблуде које су нашле своје место у дискусији.
Заблуда: Србија је на динамичном путу привредног развоја.
Истина: Србија је имала релативно динамичан привредни раст од 2000. до 2008, који је нажалост био базиран углавном на потрошњи и увозу. Криза је зауставила тај раст, али је он свакако био дугорочно неодржив и налагао је битну промену у структури привредног раста ка инвестицијама и извозу. Од 2009. до данас, међутим, ми у просеку стагнирамо и у последњих седам година смо имали три рецесије (2009, 2012, 2014). У нашем региону Србија је по стопи привредног раста већ две године на зачељу и за ову 2016. годину прогнозе су да ћемо бити на последњем месту. ЕУ у просеку има бржи привредни раст од Србије, отуда ми не само да не пристижемо Европу, ми додатно заостајемо. Ово посебно постаје јасно када се погледа расходна структура БДП-а и шта се дешава с инвестицијама. Према подацима Републичког завода за статистику, од 2012. године учешће инвестиција у БДП-у се смањује. Са ионако недовољних 21,2 одсто у 2012. години, наредне 2013. имали смо пад на 17,2, а 2014. даљи пад на 16,7 одсто. Прошле године инвестиције су биле нешто веће, али далеко од потребног. За динамичније стопе привредног раста инвестиције морају бити преко 25 процената БДП-а. Србија ће почети да се извлачи из сиромаштва и приближава Европи тек с просечним стопама привредног раста изнад пет одсто годишње. Заблуда је да се то дешава и заблуда је да ће се то дешавати уз овако низак ниво инвестиција.
Истина: Фиксни курс није званични циљ, инфлација промашује инфлациони циљ и монетарна политика не испуњава свој циљ. У монетарном режиму који спроводи Србија, тј. у циљању инфлације, циљ је врло јасан: остварити инфлациони циљ. Међутим, ми смо већ две године испод доње границе инфлационог циља. Ствар је врло озбиљна јер је то најдужи континуирани период промашивања инфлационог циља од увођења циљања инфлације у Србији 2008. године. То, нажалост, говори о нашем назадовању у циљању инфлације. Истовремено бележимо и најниже стопе привредног раста у региону и имамо просечно највише домаће каматне стопе. Дакле, у последње две године домаће каматне стопе (на које директно утичемо монетарном политиком) држимо на просечно високом нивоу у условима рецесије и са инфлацијом битно испод циља (четири одсто). И хвалимо се тиме што у рецесији без реалног ризика од инфлације водимо рестриктивну монетарну политику. Монетарне алате смо ставили у функцију одбране фиксног курса који званично није наш циљ, а ни камате ни курс не желимо довољно да ставимо у функцију циљаног нивоа инфлације који јесте наш званични циљ. Иако и неке друге централне банке последњих квартала имају инфлацију испод циљаног нивоа, оне чине све што могу да инфлацију доведу до циљаног нивоа и дубоко су свесне да не остварују свој задатак. Готово све улажу додатне напоре, примењују нестандардне монетарне мере и унапређују постојеће алате монетарне политике. Само ми док промашујемо званични циљ говоримо да добро радимо свој посао. Тако, нажалост с наше стране откривамо неразумевање монетарног модела који званично примењујемо, и на то нас повремено и дискретно подсећа и ММФ. Последњих година само Србија у региону има монетарну политику која је званично једно, а у пракси нешто друго. У истом периоду Србија у региону има и најниже стопе привредног раста. Знамо да нови привредни раст у Србији треба добрим делом да буде базиран на инвестицијама и извозу и, ваљда, знамо да монетарна политика својом рестриктивношћу може да успорава и кочи и инвестиције и извоз као кључне процесе у опоравку земље. Дакле сем што монетарна политика већ две године континуирано промашује свој званични циљ (и повремено прелази у имплицитно циљање курса), важно питање је и колика је одговорност неконзистентне монетарне политике у одлагању привредног раста базираног на инвестицијама и извозу тј. у чињеници да последње две године Србија има најнижу стопу економског раста у региону?
Заблуда: Фискална консолидација ће створити привредни раст.
Истина: Неће. Консолидација јавних финансија ће створити основе за избегавање банкротства, а структурне реформе и развој институција и укупног пословног амбијента треба да створе окружење у коме се привређивање „добро осећа“. Привредни раст ће стварати инвестиције. Ако их имамо на нивоу из последњих година, озбиљнијег привредног раста неће бити. Зато су и државне и стране и домаће инвестиције врло важне. Од нивоа и структуре инвестиција и техничког и предузетничког знања људског фактора зависиће колике ће стопе привредног раста бити у будућности и да ли ће бити одрживе на дуги рок. Србији је потребно укупно више инвестиција, и то пре свега у тзв. размењиви део БДП-а – тј. у конкурентне економске активности способне за извоз. При томе, не сме се заборавити да се конкурентска привреда ствара и почива на конкурентском знању људи. Образовни систем у коме се стичу недовољно примењива и недовољно актуелна знања и у коме „преко ноћи“ настају дипломци, мастери и доктори наука представља суноврат једног од основних стубова привредног развоја – конкурентног знања. Отуда је реформа образовања и већа улагања државе у образовање и науку (истраживање и развој) један од виталних стубова привредног развоја земље.
Редовни професор Економског факултета Универзитета у Београду
