Novosti online

Одлазак великог поклоника лепоте

Проучавалац мистичних светова, поклоник лепоте, историје и мудрости, аутор романа „Име руже”, „Баудолино”, „Фукоово клатно”, „Тајанствени пламен краљице Лоане” , „Острво дана пређашњег”… Умберто Еко, који је вишезначношћу симбола упућивао на реалне проблеме историје и савремености, преминуо је у 84 години. У свом последњем роману „Нулти број” (Вулкан) указао је на (не)моћ медија усред утицаја центара моћи, замагљивања истине и теорија завере о томе да је Мусолини заправо преживео Други светски рат, као што је у својим претходним делима указивао на свет у којем су правда и богатство по правилу неправилно распоређени. Еков роман „Име руже” преведен је на 45 језика, обезбедивши му планетарну славу, али не и у академским круговима, у којима је често бивао оцењиван као популистички писац, који се бави квази-историјским чињеницама. Добитник је престижне италијанске награде „Премио стрега”, француске Легије части и почасни је члан Америчке академије уметности и књижевности. Поводом Екове смрти, премијер Матео Ренци изјавио је да је то велики губитак за италијанску културу, којој ће недостајати његов глас, оштра запажања и хуманост.

„Дакле, драги мој дечаче, немој да убијаш и крадеш од сиромашака као што си ти, али слободно пожели оно што су ти други отели. То је сунце нових дана и због тога су наши другови горе по брдима. Они хоће да се отарасе Главоње који се домогао власти парама богатих велепоседника и Хитлерових слуга… Али шта од свега овога разуме дечак кога су натерали да напамет научи заклетву Дучеу, која га обавезује да слепо извршава његове наредбе?”, одломак је из романа „Тајанствени пламен краљице Лоане”, у којем се Еко окренуо сопственим, као и сећањима своје генерације. У последње време у медијима је упоређивао нову Исламску државу са нацистима.

Поседовао је велику библиотеку старих и ретких издања због које је, како је говорио, стално страховао од пожара или крадљиваца-библиофила. Иронично, у делу „Не надајте се да ћете се решити књига” (Градац), које је поприлично разуверило заговараче електронских књига, у форми дијалога са сценаристом, позоришним ствараоцем и есејистом Жан-Клод Каријером одговорио је на питање „Шта урадити са библиотеком после своје смрти?”.

„Не би ме изненадило ако би моја жена и кћерке продале целу или један део моје збирке, да би тиме покриле трошкове оставинске расправе, на пример. Помисао на то у мени не изазива тугу, баш напротив: када се старе књиге врате на тржиште и уђу у оптицај, оне одлазе на разне стране, многе особе учине срећним и побуде притајену страст библиофила… Не бих волео да моје књиге заврше у рукама неког окултисте, који би сигурно био везан за њих, али из сасвим других разлога”, закључио је Еко, надајући се да ће део његове збирке књига доћи и до неког кинеског истраживача, заинтересованог за све лудости западног света.

Умберто Еко рођен је 1932. године у Александрији, у италијанској области Пијемонт. Пре него што је постао признати стручњак у области семиотике, гране филозофије која се бави знацима и симболима, проучавао је естетичке теорије средњег века. Код нас је у новосадским „Световима” почетком деведесетих објављено Еково дело „Уметност и лепо у естетици средњег века”. На Универзитету у Торину Еко је написао тезу о естетици Томе Аквинског, био је професор семиотике на Болоњском универзитету. Говорио је да су многи атеисти потекли из неког семеништа, и сам је био верник до своје 22. године. Теолог Харви Кокс приметио је да иако је изгубио веру, Еко никада о овом проблему није говорио с огорчењем, већ пре са неком сетом, а да је католичко образовање приметно у његовим делима као и постојани осећај за морал. Уочљиво је то у Ековом чувеном роману „Фукоово клатно”, које опсежно упућује на средњевековне темпларе, као и у „Имену руже”, књизи препуној латинских цитата. „Он с подједнаком лакоћом пише о филозофији, религији, естетици. Томи Аквинском, Џејмсу Џојсу, рачунарима и крсташким ратовима”, приметио је Харви Кокс.

У делу дијалошког сучељавања различитих мишљења „Вера или невера?” (Градац), где су ставове укрстили Умберто Еко и кардинал Карло Марија Мартини, Еко је као бивши верник предност дао урођеном човековом осећају за исправност: „Верујем да у фундаменталним тачкама природна етика може да парира принципима етике засноване на вери у онострано, која не може а да не препозна да су природни принципи урезани у наша срца, у ишчекивању спасења. Ако још увек постоје, а наравно да постоје, мања питања која се не уклапају, исто се дешава и у сучељавању различитих религија. А у сукобима вере треба да превладају Доброта и Мудрост.”

Као семиотичар, професор и рационалиста, Еко је проговорио и у свом чувеном роману „Име руже” кроз лик фратра-детектива фра Вилима, прецизно анализирајући детаље које су моћници вековима упражњавали како би сачували постојеће стање, на рачун понижених, губаваца: „Губавци су само лик који нам је Бог поставио да бисмо разумели ту дивну параболу и да бисмо, кад кажемо `губавци` схватили то као `искључени, убоги, припрости, одбачени, истргнути из сеоских средина, понижавани у градовима. Нисмо разумели, тајна губе нас и даље опседа, јер нисмо препознали њено својство знака… Повратак искључених налагао је ограничење њихових повластица, зато је искључене који су постајали свесни своје искључености ваљало жигосати као јеретике независно од њихове доктрине. А ови са своје стране, заслепљени својом искљученошћу, нису се заправо занимали ни за коју доктрину. Свако је јеретик, свако је правоверан, није битна вера коју неки покрет нуди, него нада коју пружа. Све су јереси само заставе истакнуте на круту стварност искључивости. Прочачкај по јереси и наћи ћеш губавца. То су моћници одувек схватали. Свака битка против јереси хоће само једно: да губавац остане оно што јесте…”

Еко је дао и једну смелу дефиницију људске глупости: „Глупост је начин да се тупавост спроводи у дело са надменошћу и истрајношћу.”

У делу „Не надајте се да ћете се решити књига” открио је ту да је његов деда по оцу био штампар, а затим књиговезац, активни социјалиста, учесник у политичким сукобима свога времена. Не само да је организовао штрајкове, како је приповедао Еко, његов деда је штрајкбрехере позивао кући на ручак како би их поштедео батина! Познати писац је љубав према фељтонистици такође наследио од свога деде, а као осмогодишњи дечак, читао је још неукоричена издања Дарвина или Часописа о путовањима и авантурама по копнима и морима. Еко је говорио да је свет препун књига које нисмо стигли да прочитамо од прве до последње странице, као што су Библија, приче „Хиљаду и једне ноћи”, „Махабхарата”, а о којима све знамо. „Када сам био мали, једна сусетка ми је сваке године за Божић поклањала књигу. Једном ме је упитала: `Реци ми, Умбертино, да ли читаш да би сазнао шта је у тој књизи написано или зато што волиш да читаш?`А ја сам био принуђен да признам како нисам баш увек био одушевљен оним што сам читао. Читао сам јер сам волео да читам – било шта. То је било једно од већих откривења у мом детињству“, приметио је у разговору са Жан-Клод Каријером. Еко је маштао и о томе да некако дође до једног примерка Гутебнергове Библије, прве штампане књиге.

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh