Тешко да се сећате чоколаде „олга” и вероватно нисте знали да је то име прве чоколаде произведене у Србији. Да је најбоља, тврдили су многи, а најгласније београдска деца која првих година 20. века нису имала велики избор слаткиша. Ово је прича о породици заслужној за ту прву слатку таблу која се прочула далеко ван простора Краљевине Југославије.
Индустријалац и трговац Коста Шонда је на доњем Дорћолу 1902. године основао фабрику чоколаде, какаоа, леда и кекса. На том месту сада је хотел. Древно здање из којег су у дућане стизале посластице делимично ће се обновити и постати део хотелске зграде.
Из мале радионице бомбона 1905. израсла је велика фабрика. На углу улица Цара Уроша и Солунске Дорћолци сада намеравају да осмисле прво београдско слатко ћоше. Чланови Удружења грађана „Доњи Дорћол” желе да га учине симболом домаће чоколаде.
Надају се да ће на овај начин изменити чињеницу да Београђани не знају ни где је била прва фабрика слаткиша, ни ко је био прегалац Шонда.
– За сада је удружење успело да овом простору додели име пионира чоколаде и слаткиша. Следећи корак је уређивање. Могли бисмо, на пример, да направимо клупу у облику чоколадне табле или трг поплочан коцкицама налик на чоколаду и кекс – објаснила је Јелица Ђорђевић из овог удружења.
(Фото М. Ћурчић)
Коста Шонда, како стоји у старим записима, био је тих комшија. Виђали су га на прагу дућана, недалеко од тадашњег Трговачког суда, како стоји и мирно посматра пролазнике, са бројаницама од ћилибара у рукама. Фабрику чоколаде подигао је на Јалији. Погони су радили пуном паром и из њих се ширио глас о добром пословању.
Породична прича о мајсторима чоколаде почиње у другој половини 19. века када су браћа Никола и Константин Шонда решили да се из грчког села Клисуре доселе у Београд, који је тада од оријенталног постајао западноевропски град. Били су трговци – Никола је држао бакалук на Зереку, ћошку данашњих улица Узун Миркове и Краља Петра, а Коста радњу у Дубровачкој.
Уз беспрекорну пословност и осећај за иновацију,
Коста је смислио и специјалитете за послужење – продавао је чоколадне посластице и пралине. А још тада се досетио да би кафа са укусом могла да привуче велику пажњу. И јесте, код домаћица којима је сугерисао да у кафу додају по кашичицу какаоа.
Оснивач фабрике после неколико година погоне је препустио синовима. Најстарији Михајло имао је највише предузетничке снаге и 1910. године, када је Коста умро, проширио је халу у којој је радило 35 радника. О београдској чоколади причало се као најбољој док је производњом управљао Михајло, а сарађивао са техничким директором, Немцем Конрадом Тајсеном. Шонда је своје посластице приказивао на изложбама широм Европе – у Паризу, Риму, Лондону, Бордоу… Зарада је постајала све већа и донела му право богатство. Михајло је био богаташ, aли је показивао склоност ка добротворним акцијама, помагао је дом старих људи и на много начина подржавао сиромашне.
Захваљујући њему, Београђани су у исто време кад и Парижани гледали најновије филмове у биоскопу „Колосеум” који је подигао на Теразијама. Инспирисан све већим интересовањем за фудбал, осмислио је да у омоту чоколада буду сличице фудбалера, а штампао је и продавао албум.
„Позната домаћа фабрика чоколаде К. М. Шонда предала је Југословенском ногометном савезу врло леп укусно израђен пехар од чистог сребра. Овај пехар добиће онај футбалски клуб који у овогодишњем такмичењу за државно првенство освоји титулу првака. Пехар остаје победнику у трајно власништво, а предаће се на терену одмах после друге фазе финалне утакмице”, известио је наш лист 8. септембра 1932. године.
Крах фабрике догодио се почетком Другог светског рата. После готово 40 година рада знатно је оштећена у априлском бомбардовању 1941. Михајло је погинуо 1944. када је бомба пала на његову породичну кућу.
Михајлов син Константин после ослобођења радио је као експерт Министарства индустрије и прехране, а заслужан је за подизање многих југословенских фабрика слаткиша као што су „Таково” и „Европа”.
Имовина фамилије Шонда национализована је и данас у Београду нема потомака ове угледне породице.
