Када смо на изборима 2012. били бели листићи још није била преведена књига Жозеа Сарамага Запис о проницљивости, тако да је тај спонтани покрет од пре четири године био и у том смислу оригиналан. У културном смислу, бели листићи су били авангарда тог времена – у ауторитарној култури одбили су да слушају своје политичаре, па и коментаторе, који су им унисоно поручивали да је њихов гест морбидан и инфантилан. Као што код Сарамага људи масовно излазе на изборе само да би у гласачким кутијама оставили беле листиће, тако смо и ми тада истрајали и урадили шта смо наумили. Поруку смо послали.

Бели листићи, међутим, нису неко трајно опредељење. Порука која се путем белих листића могла послати једнократна је, то је порука да је барем један слој људи вољан да демократију у Србији подигне на виши ниво, односно да покаже да игра у којој „сви грађани подржавају власт“ или „политичку класу“ може да се не игра и да је могуће да се однос власти и грађана преокрене тако да грађани буду на месту ауторитета. Као што сада сасвим јасно знамо: корак ка тој широј демократији био је само симболички гест, догађај који је више утицао на стање духа него на политичку класу.

Сада, пред новим изборима, покреће се иста машина сужавања свести која је била на делу и код свих ранијих избора. Ускоро ће и оазе слободне дискусије у понеком медију и на друштвеним мрежама почети да потискују пи-ар поруке и целовечерњи термини са политичарима у главној улози. Атмосферу ће испунити напетост, скандали, траке и измишљене или мање измишљене афере. Код нас тренутак изласка на изборе мора да се плати даљим сужавањем избора.

Ово сужавање свести почело је већ после прошлих ванредних избора. Поукидане су политичке емисије попут „Утиска недеље“, а ова колумна изаћи ће 1. марта, што би отприлике требало да буде термин повратка емисије „24 минута” на ТБ Б92, после ничим неизазване тромесечне паузе. Студио Б је сада у приватном власништву и ради 24 сата за градску власт, као што остале приватне телевизије раде за републичку. Таблоиди су наметнули свој стил и своје теме целој јавности. Сви су они на истом задатку утеривања грађана у тор власти – поступати по агенди власти, делити мишљење власти, кретати се у оквирима власти. Таблоиди стварају маглу која прекрива све и труде се да нас увере да је тај степен видљивости нормално стање.

Као и код Сарамага, енигму још могу представљати само грађани за које се не би могло рећи да се баш радују темама из таблоида. Шта они мисле? Да ли је количина магле превелика и за нас, који смо пословично незаинтересовани за видљивост у сфери државе? Заиста, колико људи мисли да би Србија могла да буде значајно другачија него сада? Да ли читави сегменти власти морају бити тајна? Да ли се о опозицији у демократији мора говорити као о „мрзитељима“, као да је мржња једини разлог због кога би, наводно савршена власт, могла бити критикована? Колико људи уопште сматра да је нормално да власт буде несавршена и стално критикована? Колико људи сматра да је апсолутна власт лоша? Све су то питања на која ће предстојећи други ванредни избори, који се заправо одржавају у термину у коме би требало да буду редовни избори, четири године после прошлих – дати одговор. Али, џабе ћемо бирати ако ова непуна два месеца до избора не искористимо за јасније формулисање захтева које упућујемо будућим властима. Ту пука нада да ће бити боље неће пуно помоћи. Уколико јавност не успе да јасно каже какву државу жели и нико ко излази на изборе то не чује, биће као и раније. Близу катастрофалног.

У новој предизборној кампањи пропагандни штабови нам спремају још један низ пи-ар порука и реклама. Посебно приватне телевизије, а за њима и недовољно јавни сервис, спремно чекају да ту пропаганду пренесу до бирача. Цео процес је као и свака друга реклама: они имају производ, а ми купујемо. Имамо још два месеца да странкама кажемо да „буђав лебац“ не би требало поново да буде једино јело на менију, јер нико не зна како би грађани могли да реагују, ако тако и буде. Можда 85 одсто изађе и преда бели листић, као код Сарамага? А можда гласа сасвим неочекивано.

Мислите о томе.

Уредник сајта „Двоглед”