• BG

    Опасност која вреба децу и младе на интернету: претерано играње видео игрица Светска здравствена организација класификовала као болест зависности

    Зависност од играња видео игрица је  у делу менталних болести и зависности  Светска здравствена организација званично је навела у својој 11. верзији Међународне класификације болести.

    Наиме, поремећај под називом „Gaming disorder“ манифестује се као понашањe у којем појединац нема контролу над својим навикама играња.

    “Зависник“ у потпуности занемарује своје дневне обавезе или у случају деце дружење са вршњацима и у потпуности своје време посвећује  видео играма.

    То има негативне ефекте како на психичко, тако и на физичко стање таквих “зависника“ тврде лекари.

    Да би стручњаци дали овакву дијагнозу неком појединцу неопходно је да такво понашање траје најмање 12 месеци.

    Према мишљењу лекара, симптоми који упућују на постојање зависности су:

    1.Мањак контроле над навиком играња – учесталост, интензитет, трајање, контекст, почетак и завршетак не могу да се контролишу.

    2.Видео игре добијају приоритет над свим другим дневним активностима и интересима.

    3.Наставак или повећање интензитета играња упркос појави негативних последица као што су мањак сна, проблеми са исхраном, отежано функционисање особе у породици, друштву, школи или на послу.

    Представници Светске здравствене организације сматрају да поремећај претераног играња не би требало мешати са навикама дуготрајног играња, те да овај појам не би требало схватати олако.

    „Милиони играча широм света, чак и кад се ради о интензивном гејмингу, никада не би могли да се сматрају људима који болују од овог поремећаја“, сматра др Vladimir Poznyak који је и предложио да се зависност од играња уврсти међу болести.

    Нагласио је и да је међу играчима присутност зависности врло ниска – процене говоре да би тек 2-3% играча могло да буде зависно, али да би се тај проценат у наредном периоду могао значајно повећати.

    Постоје и другачији погледи на ово питање међу стручњацима.

    Многи психолози сматрају да гејминг поремећај није вредан укључивања у Међународну класификацију болести.

    Један од њих је Anthony Bean, лиценцирани психолог и извршни директор на пројекту Telos, непрофитне клиника за ментално здравље у Fort Worth-у у Тексасу.

    Међутим, он не мисли да гејминг поремећај не постоји већ сматра да „није баш добра идеја да се то реши на овај начин, односно дијагнозом“.

    „Ово отвара врата да се било шта прогласи за болест, апсолутно било шта.

    На пример, гледање превише фудбала на ТВ-у може се сматрати бихејвиорално зависним понашањем ако стручњаци за ментално здравље не инсистирају на ригорознијем проучавању проблема“, рекао је Bean.

    Класификација дефинише болести, поремећаје, повреде и друга сродна здравствена стања.

    Истраживачи је користе како би завели болести, повреде и симптоме, разлог смрти, а доктори и други лекари за давање дијагноза и других стања.

    У многим случајевима, здравствене компаније и осигурања користе овај стандард као основу за надокнаду.

    Poznyak очекује да класификација гејминг поремећаја значи да ће здравствени радници и системи бити „упозорени на постојање овог стања“, а истовремено да ће „људи који пате од ових стања добити одговарајућу помоћ“, с обзиром да око 2,5 милијарде људи у свету данас игра видео игре.

    Многи се питају, због чега су видео игрице толико “заразне“, поготово за децу?

    Иако постоји доста едукативних видео игрица оне најчешће нису довољно привлачне деци, а млади најчешће траже изазове.

    Играчки поремећај је  дефинисан у нацрту 11. ревизије Међународне класификације болести под бројем ИЦД-11 који заправо описује образац понашања оног који игра игрице.

    Дијагноза је описана као слабљење контроле над игром, повећавајући приоритет играње игара у односу на друге активности у мери у којој играчи имају предност над другим интересима и свакодневним активностима, као и наставак или ескалација игара упркос постојању негативних последица – пише на званичној страници Светске здравствене организације.

    Нацрт би требало да ступи на снагу 1. јануара 2022. године, а раније је објављен како би се земљама дало време да припремају и обучавају особље за његово спровођење.

    У приручнику ће морати да се нађу критеријуми према којима ће се утврђивати да ли неко пати од ове врсте зависности.

    Наравно, само мали проценат оних који играју игрице може се сматрати да има овај поремећај.

    Према упутству Светске здравствене организације, за дијагностификовање играчког поремећаја, образац понашања мора бити довољно озбиљан да доведе до значајног оштец́ења у личном, породичном, друштвеном, образовном, занимању или другим важним областима функционисања, а обично је потребно 12 месеци да би се практично „навукли на игрице“ .

    Одлука о укључивању овог поремећаја заснована је на прегледима доступних доказа и одражава консензус стручњака из различитих дисциплина и географских подручја који су били укључени у процес техничких консултација.

    Подаци о лечењу зависника од видео-игрица из студије „Бихејвиоралне зависности у Србији”, која је урађена на узорку од 3.000 испитаника у периоду од 2013. до 2015. године показују да 1,8 процената становника Србије показује зависност од видео-игрица.

    Лекари тврде да се овакви пацијенти јављају лекарима тек када наступе озбиљне последице попут повлачења у себе, гојазности или напуштања школе.

    У нашој земљи не постоје посебна одељења за лечење оваквих зависника, па је лечење диспанзерско, групно или индивидуално.

    Пошто се обично ради о младим људима, у лечење се укључују чланови породице.

    Обавезни део лечења је психоедукација, тј. упознавање са поремећајем и његовим последицама, учење како да се препозна и савлада потреба за играњем.

    Ако постоје и други проблеми који су претходили и довели до развоја зависности од видеоигрица, као што су депресија, социјална фобија, породични проблем и слично, паралелно се ради и на њиховом решавању.

    У Србији је и даље важећа ИЦД-10, тј. Десета међународна класификација болести или МKБ-10.

    Ове поремећаје шифрирају се по важећој класификацији са Ф 63.8, тј. други поремећаји навика и импулса.

    Наравно, не треба да се заборави да видео-игрице могу да буду и корисне у  развијању интелигенције, брзине реаговања, развоју креативности и примени различитих стратегија.

    Оне су данас саставни део детињства, као што су раније биле неке друге игре.

    Родитељи треба да од почетка деци ограниче време играња, да прате садржај игрица, као и да развијају потребу за другим активностима, нарочито оним везаним за провођење времена у природи и дружењу са вршњацима.

    Љубомир Костић

    фото: Д.К.

    (Израду овог медијског садржаја суфинансирало је Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не одражавају  ставове органа који је доделио средства)

     

     

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com