Прошлонедељно заседање Скупштине Србије, када је смењен министар одбране Братислав Гашић, поново је, потпуно неоправдано, покренуло питање његове одговорности за пад војног хеликоптера „ми-17“ у марту прошле године и погибију свих лица која су била у тој летелици. Пре тога се тим поводом огласио пилот Драгослав Спасојевић помињући, поред осталог, „командну и моралну одговорност” за пад хеликоптера команданта РВ и ПВО генерала Живака и команданта 204. бригаде генерала Бандића. Уследио је коментар Удружења војних пензионисаних летача и падобранаца који су оповргли мишљење колеге Спасојевића. На томе се и стало, а јавности није објашњена проблематика летења – управљања разним летилицама, па и хеликоптером „ми-17“ којим је пилотирао искусни и храбри пилот мајор Омер Мехић.
На основу 42-годишњег искуства, током мојих 10.000 сати летења и више од 26.600 летова, а и на основу дугогодишњег испитивања узрока многих катастрофа у војној и цивилној авијацији (као члан или председник комисије), када је реч о разлозима поменуте хеликоптерске, за мене је веома значајна последња порука пилота Мехића: „Имам проблем, идем у пењање”. По мом мишљењу, јасно је да је пилот тог тренутка, вероватно први пут у животу, добио лажни осећај да му хеликоптер, мимо његове воље, иде у пењање па зато гура команде надоле, да би спречио то „пењање”. И тако је великом брзином понирања хеликоптер ударио у земљу.
Подвлачим да пилот који први пут то доживљава није могао надвладати тај жестоки лажни осећај да мимо своје воље „иде у пењање“, и зато јавља: „Имам проблем…” Дакле, проблем је што му хеликоптер иде у пењање, свакако мимо његове воље. Такав лажни осећај сам лично доживео летећи ноћу у облацима у прелету Батајница–Титоград (Подгорица) и на једвите јаде, натчовечанским напором сам остао миран, фиксирао команде око тримованог положаја (нисам их покретао) док сам неколико тренутака имао потпуни осећај наглог поласка авиона у пењање и неодољиви нагон да гурнем команде напред и спречим то „пењање”. За ову појаву је, колико ми је познато, крив вестибуларни апарат у средњем уху пилота.
Пошто сам толико упамтио током свог школовања и проучавања проблема летења, данас у својој 89. години не могу прецизно описати ту страшну „напаст” – лажни осећај који смртно прети сваком пилоту који лети без спољне видљивости ако престане да верује показивању инструмената и повинује се свом чудовишном осећају да његова летелица негде нагло скреће. Зато, када је реч о катастрофама као што је ова, пресудну реч морају имати лекари – стручњаци Војнолекарско летачке комисије и пилоти који имају довољно искуства у летењу без спољне видљивости. Само они могу тражити, наћи и изрицати суд о узроцима и „кривцима” неуспешног слетања, лома летелице и погибије пилота и путника и у овом хеликоптеру.
Чињеница, иначе, да је пилот мајор Мехић у сложеним метеоусловима успешно полетео с Батајничког аеродрома, успешно пронашао „циљ”, успешно слетео и узео оболелу бебу, затим успешно полетео и по повратку долетео до Аеродрома „Никола Тесла”, говори да је пилот био оспособљен за обављање овог задатка.
Он је добровољно и на своју одговорност храбро улетео у маглу и покушао да слети. Одговоран је што је после неуспешног слетања поново покушавао да слети, уместо да оде било где и безбедно се приземљи. Њега за такав поступак нико не би могао критиковати или узети на одговорност.
Према свему реченом, за ову катастрофу није крив ни пилот Мехић којем је отказао вестибуларни апарат (као што му је могло отказати срце итд.), ни било ко други, већ ову катастрофу треба третирати као несрећан случај каквих има свуда у свету у војној и цивилној авијацији. Зато молим надлежне судске органе да неоправдано изречену казну команданту РВ и команданту 204. бригаде скину и бришу из евиденције о њиховом кажњавању.
*Пуковник, пилот у пензији
