Дугим аплаузом у препуној сали Атељеа 212, данас су последњи пут поздравили великана српског глумишта Драгана Николића (1943-2016) његове колеге, пријатељи, поштоваоци…
Атеље 212 је био премали да прими све оне који су желели да одају последњу пошту легенадарном глумцу, а међу присутнима су били и премијер Александар Вучић, потпредседник владе и шеф српске дипломатије Ивица Дачић, председница парламента Маја Гојковић и министар културе и информисања Иван Тасовац.
На комеморацији су говорили Бранимир Брстина, Душко Ковачевић, Јелисавета Сека Саблић, Раде Шербеџија, Радослав Зеленовић, Јагош Марковић, Милан Влајчић, Радмила Станковић, Љиљана Тодоровић, Драган Бјелогрлић, Војислав Брајовић.
„Када се пронела вест да си нас напустио, осетио сам пораз и бесмисленост живота. Нисам знао, а вероватно ни ти сам ниси знао колико си вољен и цењен широм Србије и некадшње Југосавије. Осећам понос што смо радили заједно и пораз јер ћу те виђати само у сећању”, рекао је Ковачевић, оценивши да је Николић био „уметник обичног свакодневног живота”.
Саблић је рекла да је Драган Николић био добар човек, који је имао велико добро срце, који је много волео људе и био срећан што је глумац.
Она је казала да Николић ни у најтежим данима своје болести није губио свој велики дар духовитог човека, држао се отмено и није желео да деранжира људе око себе.
„Ова два дана сећања показала су да је оставио за собом неуништив траг и да је постао национална фигура”, додала је Саблић.
Шербеџија је нагласио да ће „много воде протећи Дунавом и Савом док се поново не роди тако божанствен глумац и мангуп”, уверен да би Николић био у првом тиму глумачке репрезентације Југославије.
Он је подсетио на прво Николићево појављивање у филму 1967. године, у остварењу „Кад будем мртав и бео” Живојина Павловића, на „спиритуалну енергију његовог лица на платну”, „његову магију у колору која је рушила границе”.
Шербеџија је нагласио да су за све Николићеве улоге биле заједничке искреност и једноставност што је у уметности најтеже постићи, да је био највећи лаф који се појавио на београдском асфалту, а својом магијом „од Драгана постали су Драган и Милена – заштитни знак једног лепог времена”.
„Био је човек кога су волели због телента, али и због дивне и отворене душе. Једном ми је рекао да сам му не само филмски брат, него и прави брат. Гаго, ти ниси само мој брат, већ брат свих нас”, нагласио је Шербеџија видно потресен.
Зеленовић је подсетио на богат Николићев опус, којим је оставио у заоставштину „малу кинотеку” и којим је учинио многима „детињство лепшим”.
Он је приметио да су сви који су га познавали и они који нису, доживели његов одлазак као лични губитак и да минут ћутања траје већ три дана широм региона, нагласивши да је Драган Николић био „једина српска алтернатива Делону и Белмонду”.
„Легенда, господин, ненаметљив,непоновљив, као светски глумац, а наш београдски мангуп и шмекер, нисам га познавао, а као да сам изгубио неког свог – ово су само неке од реченица које изговарају таксисти, продавци, навијачи, сви знани и незнани од када нас је напустио наш Драган Николић”, рекао је Бјелогрлић.
(Фото Бета/Е.В.)
Он је признао да не памти да су Београд и Србија некада за неким тако спонтано туговали, као што данас чине опраштајући се од свог последњег романтичног хероја.
„Од великог глумца са којим су се идентификовале генерације и генерације, прерастао је у добри, дивни, танани дух читавог народа. Зато и нисмо веровали да може да остари и да нас напусти. Није никад остарио, само нас је напустио. Ма колико нам се чинило да свет постаје гори, људи ће увек препознавати необјашњиву топлину и часност правог човека… Легенда од дивном човеку, лепом Гаги са Црвеног крста, живеће дуго, биће јединствена, топла и лепршава као што је био и он”, захвалио је Бјелогрлић свом „духовном оцу, учитељу на свему што га је научио и што га сврстао међу своје пријатеље”.
Јагош Марковић је рекао да је Николић био предиван глумац, харизматичан, модеран, са ретком комбинацијом великог сценског ауторитета и истог толиког шарма, кога су људи искрено волели, јер је у себи носио вредности које остају заувек и зато иде у легенду.
„Ако је тачно да цео свет држи неколико праведника, онда је наш Београд био, остао и остаће у рукама Драгана Николића, великог господина, витеза, глумчине, звезде. Није ме страх за Београд, за његов дух и слободу, док је тебе, а тебе ће бити увек”, поручио је Марковић, захваливши Николићу за сваку секунду на сцени и пред камерама.
„Са тобом смо и на сцени и у кафани и на улици били велики свет, слободан и човечан и племенит. А који је подвиг трајати толико дуго, сами свој, са таквим моралом и непоткупљивошћу, таквим стилом, то зна он и његова Милена и јако мало других људи. Ако неко посумња у моћ уметности и поштења, нека се сети да се тог дана, када је отишао, на стадиону Црвене Звезде, вијорило његово име и дивне речи – Драгане Николићу, национална класо – то је победа уметности и поштења”, нагласио је Марковић.
Љиљана Тодоровић је за Николића рекла да је био „светионик, који је светлео истину и оставио дубоко префињен траг како се са истином поступа, светионик који је светлео слободу и оставио неизбрисово отмен траг како се слобода негује, светионик који је светлео лепоту живота и оставио господски траг како се животу радује, светионик који је светлео љубав и оставиои наук о умећу љубави”…
Радмила Станковић је пренела последње што јој је Николић рекао пре одласка на операцију: „Глума је обична ствар, то није никакав изум, иако се неки труде да то тако тумаче. У глуми једноставно мораш да одговориш на питање ко си, шта си и где си. То је суштина Станиславског”.
Милан Влајчић је констатовао да је Николић подигао лествицу југословенског глумишта и успоставио висок стандард, а Брајовић се опростио од свог пријатеља песмом Арсена Дедића – „Амиго”.
Један од највећих и највољенијих глумаца са простора бивше Југославије, Драган Николић, преминуо је 11. марта у 73. години.(Танјуг)
