Од Џимија Барке и Видака, од Стевана, Прлета, Прокопија до Флојда. Од Певача, Столета Харинге, Гаре, Марка до Попаја и Влах-алије, Каруза, Уркета и Павела Исаковића. Од Павловића, Ганетовог оца, Алда, Игле и Дулета, па све тамо до Свете, Јаноша и Хоџе Вехбије, хаџи Замфира, Главоње или грофа Милана Јагодића и Жила Римеа… Све су то била различита лица једног истог човека. Легендарног глумца Драгослава Драгана Николића. Лепог Гаге. Шмекера са карактером господина.
Гага Николић се јуче опростио од нас. Ми нисмо од њега, јер тешко је прихватити одлазак неког тако вољеног и блиског, неког ко је у сваком дому био тако радо виђен гост, род најрођенији, вољен и цењен, обожаван уз пуно поштовање. Било да нас је гледао са дасака које живот значе, са малих или великих екрана Драган Николић је наша срца освајао са тако неком фином лакоћом. Зато што нам се није агресивно наметао, што нам није „искакао и из фрижидера“ паметујући или жалећи се на разне теме (избегавао је медијско експонирање), што је свој приватни живот држао подаље од јавности, што нам је дозвољавао да препознамо колико духа, шале и самоироније у себи носи, не откривајући нам и своје муке. Он се и са својом тешком болешћу, што га је од нас отела у његовој 72. години живота, носио господствено. Он је у сваком погледу био, јесте и остаће велика глумачка звезда.
„Можда је то што се о мени не зна део неке моје стратегије. Ако сам, глупо речено, продао душу ђаволу и бавим се јавним послом од кога зависи интегритет и начин живота, важно је сачувати део себе који се може подарити само малом броју људи. Глума је показивање, жеља за допадањем, лагање, лажно представљање. Онај интимни део човекове личности је важан. Оно што је добро за глумачки посао, могло би бити погубно за приватни део личности. Ја сам успео то разделим“, говорио је својевремено Николић.
Тај Београђанин, некадашњи мангуп са митског Црвеног Крста (рођен је 21. августа 1943) што је најважнију школу живота прво савладао на улици, кошаркашким теренима и пољанама око краја, претрчао је преко гимназије и економске школе да би као најмлађи студент (са 17 година) уписао Академију за позориште, филм и телевизију, отиснуо се у свет филма мањом улогом у „Право стање ствари“ (1964) затим и у телевизијску серију „Довољно је ћутати“ (1965), када је уместо са Драгослав грешком био потписан као Драган Николић.
Тако је постао Драган. И као Драган је остварио и своју прву главну филмску улогу, ону – антологијску. Улогу Џимија Барке тог младог сезонског радника лабавог морала, преваранта и заводника убогих жена и девојака из провинције, у филму „Кад будем мртав и бео“ Живојина Жике Павловића (1967). Николић је тог свог трагичара Џимија Барку „обојио“ и спонтаним хумором и самоиронијом, наговештавајући још тада какви га ликови занимају. Од вечитих губитника, момака са маргина, паланачких сањара, ликова са сумњивих врхова и друштвеног дна, шармера на прву лопту, малих животних подвижника, романтичара са (квази)грађанским педигреом…
Огроман је тај глумачки регистар Драгана Николића, учвршћен још током седамдесетих година прошлог века током обрачуна са златном ером југословенског „црног таласа“ његовим улогама и у „Хороскопу“ Боре Драшковића, „Бубама у глави“ Мише Радивојевића, „Улози моје породице у светској револуцији“ Бахрудина Бате Ченгића, „Млад и здрав као ружа“ Јована Јовановића, „Кичми“ Влатка Гилића…
Крајем седамдесетих пред публику стиже филм „Национална класа“ Горана Марковића и незаборавна Николићева улога Бране Флојда, због које је заузео неприкосновено прво место у свим девојачким споменарима. Стижу и осамдесете и улога Певача у култном филму „Ко то тамо пева“ Слободана Шијана, а затим у улоге у „Бановић Страхињи“ Ватрослава Мимице, Голубовићевом „Сезона мира у Паризу“, у „Нешто између“ Срђана Карановића, „Балкан експрес“ Бранка Балетића, „Последњи круг у Монци“ Аце Бошковића, Марковићев „Сабирни центар“, „Сеобе“ Александра Саше Петровића…
У турбулентним деведесетим годинама прошлог века осим у филмовима „Оригинал фалсификата“ Д. Кресоје, Николићевог „Три карте за Холивуд“, Радивојевићевог „Ни на небу ни на земљи“, Драгана Николића гледамо и памтимо и у Кустуричином“ Андерграунду“ у улози режисера, у „Бурету барута“ Горана Паскаљевића у лику пријатеља, кума и боксерског спаринг партнера Свете , кроз чији се лик открива читав дијапазон чувених кумовских превара и издаја, али и у француском филму „Трг Вандом“ Никол Гарсије где је као Јанош био партнер Катрин Денев… Од двехиљадите па до ових дана, у већим или мањим споредним улогама Николић се појављује у више од десет филмова. Последњи пут у улози Жила Римеа, председника Фифе у филму „Монтевидео“ Драгана Бјелогрлића…
Осврћући се једном приликом на почетке своје филмске каријере Драган је рекао: „Нема сумње да сам одмах на почетку добио праву шансу улогом у филму „Када будем мртав и бео“. Немам разлога да будем незадовољан ни осталим својим улогама. Захваљујући филмовима постао сам нека врста прототипа такозваног бунтовног хероја, младог човека са улице који је стално у борби са некаквим конвенцијама и вежбању у цинизму, водећи свој приватни рат против света какав познајемо. Водило је то ка глумачком клишеу, почео сам да добијам само оне улоге које су, тобоже, сличне човеку Драгану Николићу, иако човек тог имена њему уопште није био сличан. Млади, бунтовни хероји улазили су под моју кожу, али ја нисам успевао да уђем у њихову. Или је можда обрнуто…“.
Од тих почетака па до последњих улога Николић је остајао у рангу глумаца који попут Марчела Манстројанија или Клинта Иствуда никада не мењају свој изражајни глумачки регистар. Драган Николић је истрајавао на нашем филмском небу, рано, или је тачније рећи – на време, поставши један од најзначајнијих глумаца југословенског и српског филма. Али, и незабораван телевизијски лик, јер како заборавити Прлета из „Отписаних“, и позоришни човек који је само у Атељеу 212, чији је стални члан ансамбла дуго био, остварио на десетине драгоцених улога. Стетите се само његовог Гаврила у представи „Свети Георгије убива аждаху“ или његовог Ђенке у „Маратонци трче почасни круг“. Са радошћу га је запамтила и француска публика гледајући га у две сезоне у улогама у париском позоришту „Theatre de la Ville“…
Где год би Гага крочио ширио би око себе неку посебну светлост. Било да се шали на ралун „купачице“ на Росама, било да се у чуду загледа у сендвич за изгледом шперполоче у Јатовом авиону за Париз, било да са сетом гледа у Саву док делимо сто у импровизованој кафаници код Чеде Деде. У ту светлост је тако спонатано увлачио људе око себе, чинећи их некако бољим и на неки чудан начин оплемењенијим.
Тај господин и шмекер са Крста волео је своју Милену свим срцем, још од тренутка када су 1972. први пут прислонили „Образ уз образ“ у најпопуларнијем југословенском телевизијском шоу Здравка Шотре, а само она зна колико јој је „маст вадио“ својим шалама и пошалицама на њен рачун.
Наша дива Милена Дравић, Милена национале и Драган Николић били су и остали нераскидиви брачни пар, делећи и добро и зло, уз пуно међусобно разумевање и велико међусобно поштовање. Делили су љубав, али и горак глумачки хлеб.
Наша Милена је уз нашег Гагу остала до последњег тренутка, опростивши се од њега у име свих нас. Од јуче је на небу заувек засијала Драганова звезда, а ми некако знамо да нас он са небеса, са шмекерским погледом и осмехом, сада посматра. Гледа и не трепће. Мора да нам спрема нам какву нову шалу.
