Када је почетком деведесетих Радован Караџић први оптужио Алију Изетбеговића да хоће да од БиХ направи исламску државу, то је, не само у „Шпиглу”, третирано као српска ратнопропагандна конструкција. Уместо одговора, Изетбеговић је на промотивном скупу СДА рекао: „Нас оптужују да хоћемо да правимо исламску државу! Питам вас браћо и сестре да ли ми то заиста хоћемо?“ На реторичко питање лидера, из масе се проломило: „Хоћемо, хоћемо!“ Збуњен неспоразумом, Изетбеговић их је утишао: „Нећемо браћо и сестре, није још време!“ Све до суђења 1983. А. Изетбеговић је, изван зидова Бегове џамије и Гази Хусреф-бегове медресе, широј јавности био непознат чиновник, који је у слободно време писао о исламу. „То су само снови једног верника у којима се не помињу ни БиХ ни СФРЈ“ – бранио је на суду Алија своју „Исламску декларацију“, а Добрица Ћосић је писао петиције против политичког процеса због вербалног деликата. Изетбеговић и није смео бити суђен због књиге док је био анонимни правник у ЖГП-у, а урбана елита „најсекуларнијих муслимана на свету“ није била спремна да клања пет пута дневно, да се жене покривају, да се одрекне меке ракије, да хришћанским комшијама претпостави удаљене истовернике друге расе, нације, језика, културе.
Али, Караџићева оптужба да Алија хоће да од БиХ направи исламску државу није се заснивала на пресуди комунистичког правосуђа него на ставовима из „Исламске декларације“, чији аутор је у међувремену већ био постао лидер странке коју је подржавало 80 одсто муслимана БиХ. А да су некадашњи „снови једног верника“ постали политички програм верско-националног покрета потврдила је чињеница да је А. Изетбеговић 1990. објавио и друго неизмењено издање „Исламске декларације“. Колико је од тога програма остварено?
„Реисламизација Муслимана у БиХ“ био је, према Исламској декларацији, први корак. Алија је сматрао да је његов народ за време комунизма и милитантног атеизма био верски запуштен и да га пре свега треба вратити исламу и припадајућим вредностима и обичајима. Приликом прве званичне посете Анкари он је направио протоколарни инцидент одбијањем да положи венац на гроб Кемала Ататурка. Објашњење је писало у „Исламској декларацији”: „Турска је као исламска била империја, а као секуларна само осредња европска држава.“ Незадовољан затеченим и умереним реисом Селимоским, кога ће убрзо заменити милитантним Церићем, изразио је презир према „комунистичким“ хоџама који су „листом били полицијски доушници и ништа нису учинили да ојачају и прошире ислам“. Алија је то надокнадио: данас је у бошњачким кантонима десетак пута више џамија него пре рата, а биће их у свакој месној заједници јер, званично, „бројност дневних молитви захтева да буду при руци“.
Други корак било је удаљавање муслимана од хришћана оба верозакона. „Нема коегзистенције између муслимана и немуслимана“, такође пише у „Исламској декларацији”. Већ у првим данима рата смртовнице палих бораца мултиетничке Армије БиХ су се разликовале. Тако је и у читуљама листа „Ослобођење“ за све Муслимане писало да су погинули „као шехиди“, што ће рећи у славу Алахову, а за остале да су живот дали бранећи домовину. Немуслиман Зоран Чегар, специјалац МУП-а БиХ, напустио јединицу тек средином рата када је непажњом свог претпостављеног чуо поруку Изетбеговића: „Гурни у ватру каурску копилад да не гину наша деца“. Према национално-верској структури бошњачких кантона у ФБиХ и то је остварено јер се број немуслимана, чак и у Сарајеву, свео на симболичан проценат.
Трећи корак, опет по „Исламској декларацији”, било је укључивање потоњих Бошњака у „заједницу муслимана од Марока до Индонезије“. Већ поменуту посету Турској Изетбеговић је искористио да, без сагласности колективног Председништва, укључи БиХ у Организацију исламске конференције. Муџахедини са Блиског истока дошли су организовано у ратну Босну у помоћ браћи по вери, и то баш под команду генерала Сакиба Махмуљина, који је био и једини војник у најужем вођству СДА. Тек из недавне исповести исламисте Тајипа Ердогана сазнали смо да је рахметли Алија премијеру једне иностране државе оставио у аманет да чува Босну и Бошњаке. Уосталом, Алија је на почетку политичке каријере говорио да уопште нема осећај националног, него само верског идентитета, и да му је једнако близак сваки муслиман у свету. Када мигрантски талас са Блиског истока запљусне и БиХ, део са бошњачком већином постаће „исламска заједница мултиетничких кантона“.
Четврти корак, исто тако записан у Исламској декларацији, подразумева да „муслимани када постану већина треба свима да наметну шеријат“. Алија није дочекао остварење једино тог дела својих снова, али Бакир, син и наследник, како рече, „очеву књигу увек држи на столу“. Отуд и двогодишње отезање публиковања резултата последњег пописа: оних спорних триста хиљада муслимана који живе у иностранству треба да дохвате 51 одсто. Јесте да би то била само статистичка чињеница која не утиче на конститутивни статус остала два народа, али шта вреди када у „Исламској декларацији” јасно пише да већина обезбеђује шеријатску државу.
Највећи део „снова једног верника“ је остварен, а син Бакир ће, иншалах, да оствари остатак.
Професор универзитета
