Снови се, према психоаналитичару Јунгу, не могу контролисати. Ушуњају ти се снови, тако, углавном ноћу, и врзмају ти се по глави по васцелу ноћ. Ето, стигао ме, тако, неку ноћ, и све до јутра ме прогањао сан да су се Кустурица и Сидран нашли у познатој сарајевској „Инат кући”. И, гле чуда, у њој су, после толико година суше у њиховој сарадњи, донели одлуку да заједно сниме нови филм.
Од овог сна након буђења остало ми је само то да се овај њихов изненадни сусрет дешава на почетку 2020. године. „Округле године”, што би рекли. Након толико прохујалог времена, отац на службеном путу Емира Кустурице напокон се враћа са свог службеног пута. Књижевник и сценариста Абдулах Сидран, и добитник две канске „Златне палме”, познати светски филмски режисер Кустурица, закопали су, најзад, ратне секире. У сарајевској „Инат кући”, Сидран нуди Кустурици прегршт, додуше, прилично бајатих сценарија. Који, неким чудом, још кипте од актуелности.
Ове, 2020. године, Сидран је навршио седамдесет и пет. А Кустурица, шездесет и шест година. Идеална старост да овај у свету филма доказани победнички тандем („Сећаш ли се Доли Бел” и „Отац на службеном путу”) направи нови велики филм за престижни кански фестивал. Јер, кад може амерички филмски редитељ и сценариста Вуди Ален (83) скоро сваке године да пошаље свој нови филм за Кан, зашто не би то исто могао и од њега знатно млађи Кустурица?
Поменух већ да се у мом сну разговори између Кустурице и Сидрана одвијају у сарајевској „Инат кући”, која то име доби због инаћења њеног власника Бендерије са тадашњом аустроугарском управом у Сарајеву. Наравно, разговори се воде уз неизбежну босанску кафу и баклаву. Која им је за ту прилику специјално послата из чувене сарајевске посластичарнице „Египат”. Кустурица ставља наочаре и пажљиво чита сценарио за филм који му је Сидран понудио. А који би, по Сидрановом дубоком убеђењу, засигурно поново запалио и одушевио захтевну канску публику, те задовољио бројна пера дозлабога размажених, џангризавих и намћорастих канских филмских критичара. Можда се с новим Кустуричиним филмом деси и – трећа срећа. Трећа „Златна палма” за Кустурицу, након „Оца на службеном путу” 1985. и „Подземља” из 1995. године? Ко зна?
Обожавам филмове прашког филмског студента Кустурице. Последњи пут Кусту сам видео као голобрадог младића на сарајевском корзоу. Беше то око поднева. Раздрагано је ћаскао са друговима на улазу у Шеноину улицу. Ова сарајевска улична сцена десила се, вероватно, пре Кустиног одласка на одслужење војног рока у ЈНА. Из које је, уз допуст од неколико дана од капетана касарне, отишао на венецијански филмски фестивал. У Венецију, да узме престижну награду „Златни лав”. Од које и почиње вртоглави светски филмски успех Емира Кустурице, с његовим дебитантским филмом „Сећаш ли се Доли Бел.
Из Кустуричине књиге сазнах да је као студент филмске режије у Прагу гледао Фелинијев филм „Амаркорд” три пута. Скроз-наскроз сам убеђен да је то јако мало. Кустуричин првенац „Сећаш ли се Доли Бел” гледах у Сарајеву. И још два пута у Паризу, на телевизијском каналу „Арте”. Хтео бих још једном да видим онај „рингишпил” моје сарајевске младости како се врти на Мариндвору уз незаборавну мелодију „24.000 пољубаца”, италијанског певача Адријана Челентана. Али, испоставило се да је у Паризу, из углавном бирократских разлога, немогуће купити ДВД овог филма и са титлом на француском језику за Французе који би га пошто-пото хтели видети.
Захваљујући медијима, сазнах, ових дана, да је Сидран уступио права од сценарија за филм „Сећаш ли се Доли Бел” сарајевском „Камерном театру 55”, који га је прилагодио за позоришну представу. Представа се већ требала догодити. Али у последњем тренутку је отказана због болести кључног глумца. Редитељ позоришне представе „Сећаш ли се Доли Бел” је Кокан Младеновић.
Како већ рекох, Кустуричин и Сидранов отац из Кана (1985), коначно се, ето, вратио са „службеног пута”. Пуштен је он најзад из затвора. Слободан је. И дише чисти ваздух.
Факта су да су Кустурица и Сидран толико надарени да би по филмску уметност неопростиви грех био ако не би поново радили у тандему.
Кажем вам ја да су снови непредвидиви.
Дипл. журналиста и професор социологије
Прилозиобјављениу рубрици „Погледи”одражавајуставовеаутора,не увек и уређивачкуполитикулиста
