Novosti online

Откривен споменик Бориславу Пекићу на Цветном тргу

Књижевнику Бориславу Пекићу данас је откривен споменик на Цветном тргу у Београду, у присуству његове супруге Љиљане и поштовалаца, и уз поруку премијера Александра Вучица да нас је велики писац научио љубави према својој земљи, „волећи је много више од онога колико је она њега мучила”.

Пекић нам је оставио прогањајући осећај дуга према сопственој земљи, додао је Вучић и оценио да је неважно ко му подиже споменик, већ да „му покажемо шта смо и колико смо од њега научили”.

Вучић је посебно захвалио супрузи писца Љиљани Пекић на храбрости и истрајности, истакавши да је лично поносан што присуствује откривању споменика, као и да је то за њега велика част.

Част, јер, додао је, поштује Пекића и његово дело, а поносан је, како је навео, јер је председник владе у тренутку када се Београд бар мало одужио Пекићу за све што је урадио за Србију, Београд и културу.

Вучић је рекао да је Пекић Србију задужио својим импресивним уметничким опусом, без којег би и српска и европска култура биле сиромашније.

„Ако кажем да данас овај град и земља враћају дуг једном од својих највећих писаца и једном од синова којима су узели готово све, био бих у праву, али бих се истовремено огрешио о Пекића, оног који није мислио да му је неко нешто дужан и који се за демократску Србију борио баш као да он њој лично враћа неки свој дуг”, рекао је Вучић.

То осећање дуга према сопственој земљи и потребу да докажес да си је достојан оставио је Пекић у аманет, као и сталну обавезу да не мислимо да држава нешто треба да уради за нас, него ми за њу, рекао је Вучић.

„Чак и онда кад је држава према њему била неправедна, а према Бори свакако јесте била, он је сматрао да је то јасан позив да земљу волиш толико да си у стању да је промениш. За њега није била крива Србија, већ били и остали ми, свако онај ко није спреман да за њу ради и да је мења”, рекао је Вучић.

Ако постоји споменик с наменом, онда је то споменик Бори Пекићу, пред који би свако ко жели да се бави политиком или јавним послом требало да стане и да као мантру понавља Пекићеве ставове:

„Да политика није у тешким речима, нити у речима уопште, него у мудрим решењима; да митологија јесте душа сваког народа, па и нашег, али да се од митологије не живи; да је наша обавеза да мењамо Србију, а не пропаганду; да границе мењамо и померамо ми, а да не остављамо тај посао својој деци; да нисмо рођени са очима на потиљку и да је природно да гледамо напред, а не назад”, рекао је Вучић.

Вучић је подсетио на Пекићеве речи да треба љубити земљу деце своје, а не дедова својих, јер наша част не зависи од тога одакле долазимо, него куда идемо.

„Овде треба изговорити речи да смо се одлучили за мудра и тешка решења и да идемо у Европу са нашом душом и коренима, да идемо у Европу са нашом душом и коренима и да радимо на мењању Србије, да нас гони дуг према њој и да ћемо сви моћи њом да се поносимо. Гледамо право и идемо право”, рекао је Вучић.

Борислав Пекић био је један од оснивача, потпредседник, и члан Главног одбора Демократске странке.

Уживао је огромно поштовање и као политичар и као интелектуалац, а пре свега као књижевник.

Његов први роман, „Време чуда”, појавио се 1965. године и привукао пажњу јавности, као и књижевне критике.

Уследили су „Ходочашће Арсенија Његована”, за који је добио Нинову награду. „Успење и суноврат Икара Губелкијана, „Како упокојити вампира”, „Одбрана и последњи дани”, „Златно руно”, „Беснило”, „Атлантида”…

Превођен је на енглески, француски, пољски, италијански, румунски, грчки. . .

Аутор је око 30 драмских дела за позориште, радио, телевизију.

Пекић је био члан Крунског савета, потпредседник српског ПЕН-а, члан ПЕН Центра у Лондону и дугогодишњи стални сарадник Би-Би-Сија у Лондону.

Његова интелектуална и политичка одисеја започета је убрзо по окончању београдске Треће мушке гимназије, новембра 1948. године, када је ухапшен као припадник илегалне омладинске организације, како је он говорио, „студентско гимназијске”, назване Савез демократске омладине Југославије.

Осуђен је маја 1949. године, првобитно на 10 година, да би му Врховни суд НР Србије јуна 1949. казну повећао на 15 година.

Коначно из затвора је пуштен када је амнестиран, попут многих других, 29. новембра 1953. године.

Потом се посветио студијама, на Филозофском факултету у Београду, и то експерименталне психологије.

Од 1958. до 1964. године бави се драматургијом и ради као сценариста у филмској индустрији.

Пошто се некако докопао пасоша, од 1971. Пекић је живео у Лондону.

Активно је, међутим, учествовао у формирању вишестраначке политичке сцене у Србији као један од оснивача, потпредседник, и члан Главног одбора Демократске странке, а посредно и Демократске странке Србије, пошто је 1992, подржао групу која се определила за подршку протестима, познатијим као Видовдански сабор, јуна 1992.

Рехабилитован је тек 2007. године.

Његова рукописна заоставштина процењена је на око 30.000 страница, делимично је публикована.

Умро је 2. јула 1992. у Лондону, где је деценијама живео, а сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

(Танјуг)

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh