Извините што смо открили да уредник КРИК-а Стеван Дојчиновић сарађује са нарко-дилером и француским шпијунима, извините што смо објавили да се он боде кукама и качи о плафон! Извините што не пристајемо да ћутимо о вашим лажима, поручује главни уредник Информера Драган Ј. Вучићевић у отвореном писму НУНС и лажним слободним новинарима које преносимо у целости:
Легенда каже да је 6. јула 1415. године, у Констанци, једна бакица пришла ломачи на коју је постављен Јан Хус, и убацила цепаницу. Хус је тада изговорио једну од најчувенијих реченица свих „јеретика“: „О, sancta simplicitas“, или у преводу: „О, света простото“. Грех Јана Хуса, иначе, био је то што је објављивао оно што је мислио.
Стари је то грех, од памтивека, објављивати или говорити оно што мислиш и оно што сазнаш. Примера ради, и Сократов грех је био то што је говорио оно што је мислио. Па су га назвали „коњском мувом Атине“, оптужили да је порицао богове и осудили на смрт. Кажу да је попио отров кукуте и умро мирно.
И сада, док ово пишем, а пишем шта мислим и шта знам, размишљам, озбиљно, шта ми је чинити. Да додам неку цепаницу на ломачу коју су ми припремили? Да гутнем кукуту и легнем увече пред НУНС, не би ли се, ујутру, уверили да ме нема?! И да нема више ни греха. И да богови слободе мисли и изражавања из тог Храма нису порекнути нити оспорени. И да нико више неће објављивати ништа друго него само што они кажу да се објављује. О, света простото!
Ломача и кукута
Заиста треба да горим, отрован, док Вукашин Обрадовић, инкарнација папе Павла ИВ, онога који је још 1559. године сачинио први ИНДЕX ЛИБРОРУМ ПРОХИБИТОРУМ (Списак забрањених књига), на миру чешка браду и смишља кога ће још у свој ИНДЕX да смести. Ако ништа друго, остаће ми за утеху то да смо Информер и ја први, а неће то сметати ни Обрадовићу, пошто он сигурно мисли да списак нечега што се зове Индеx свакако треба да почне, по абецедном реду, од слова И.
Но, да баталим Обрадовићев гениј. Оно што је важно јесте да смо ломачу и кукуту заслужили зато што смо нешто објавили. И да у земљи Србији, за то што објављујеш, не постоје уобичајене инстанце, попут рецимо суда, него врховна светилишта обично сакривена у скраћеницама – НУНС, АОМ, НДНВ – која могу да траже да због онога што си објавио будеш бојкотован, забрањен, кукутован и спаљен! Поготово ако објављујеш нешто што доводи у било какву сумњу њихов ауторитет и њихово право да одлучују шта је исправно, а шта не, објављивати.
Па, хајде тиме да се позабавимо. Хајде да питамо новинаре, удружења и Храм, да ли би била вест, и да ли би они објавили, рецимо, слику Александра Вучића у латексу, са доминантном женом која га, везаног за сто, бичује? Или, да ли би вест била, и да ли би они објавили слику истог тог Вучића са Паблом Ескобаром, снимљену осамдесетих у Колумбији?! Или, да ли би за објављивање била вест о његовом сусрету са агентима ГРУ, негде у Русији, или у Србији?! И да их питам, ако би они то објавили, а објавили би са великим задовољством, зашто онда мени кукута, јер сам објавио Дојчиновића, избушеног кукама, како виси са плафона?! Зашто, о света простото, мене на ломачу, због слика истог тог Дојчиновића у шетњи са осуђеним нарко-дилером? Зашто Информер у Индеx, због вести о Дојчиновићу и француским агентима?
Јесам ли нешто слагао, слике нису биле праве, вести су нетачне? Нисам. Него сам дирнуо у првосвештенике и у Храм слободе мисли и изражавања. Оспорио сам их и узео себи за право да сам, у својим новинама, од којих живим и за које плаћам порез, објавио нешто што сам сматрао да је вест.
Нисам, дакле, поштовао правилник који НУНС и њему слични имају у оваквим ситуацијама, и који је врло прецизан: Вучић, у непостојећим кожним гаћама – може; Дојчиновић на кукама – не може! У ствари, може и то, али да одмах њима одаш извор и да признаш да си саучесник велике завере против слободног новинарства. Ма немојте! А када Дојчиновић одбије да каже ко му је извор за гомилу материјала који, осим код њега на сајту, постоји још само у полицији и тужилаштву? Храму тада и не падне на памет да је тај који му је то дао починио кривично дело? Или, када Дојчиновић слаже и објави да неко има 24 стана? Зашто тада Храм не пошаље брзојав са захтевом да се „прекине са хајком“?!
Другим речима, господо која сте узели за себе право да будете инквизиција слободног новинарства, баш сте претерали. Дојчиновић и ја смо новинари који имају своја гласила и који сами бирају шта ће у тим гласилима објављивати. Дојчиновић пише о мени, ја о Дојчиновићу. Он мрзи Вучића, на томе зарађује, ја га не мрзим и на томе не зарађујем. И као и он, сам сам изабрао да то радим.
И при свему томе, Дојчиновића нико није забранио нити позвао на бојкот, или на оне радикалније мере, вама тако драге, у које спадају ломача и кукута. Човек пише сваки дан, пише шта хоће, ради за кога хоће, узима за то паре, део је неке квазиновинарске мреже која ни порез у Србији не плаћа, не одговара за своје изворе и баш нико га није осудио због лажи које му се тако често омакну…
И? Зашто се онда ви осећате позваним да се умешате, да оптужите и пресудите, извршите казну и још и себе прогласите за једини ауторитет у свим новинарским питањима?! Мораћете, господо, да научите да свуда у демократском свету власник новина има право да одлучи кога ће, а кога не, његове новине подржавати. Новинарска удружења то право немају. И не смеју да се мешају у политику. И не могу да арбитрирају у стварима које су везане за политику, нити да процењују која опција има више, а која мање неког права.
Ово јесте политика
Прича између мене и Дојчиновића јесте политичка. Он и његов медиј су против Вучића, пишу против њега, смишљају му афере, оптужују га, и желе, веома отворено, да он оде са власти. Ја желим да остане. И на томе радим својом главом и својим новцем, поштено зарађеним. И желим да пишем о онима који желе да он оде. Хоћу да уђем у њихове мотиве, да раскринкам њихове разлоге. Хоћу да докажем да то није никаква прича о слободном новинарству, него јасна политичка акција, са јасним циљем.
За разлику од вас и Дојчиновића, ја се не кријем и не фолирам се. Не проглашавам себе за врховног жреца професије, нити за творца и јединог познаваоца њених стандарда и правила. Не кунем се, пре него што нешто објавим, у слободно новинарство. Јавно све радим и јавно кажем шта радим. Сам, а не као представник неког фамозног удружења које треба да буде маска за моју политичку делатност.
Име из доба Броза
А ви? Зар се тако залажете за слободно новинарство? Бојкотом и забранама? И то баш тражите за једине новине које отворено подржавају Вучића? А ништа слично вам није пало на памет да тражите када су новине које су подржавале Тадићеву власт писале најцрње гадости о његовим противницима.
Тада није било вашег Индеxа, важио је само његов. И били су гажени сви који су смели реч о њему да кажу. Нисте се бунили? Није било протеста? Никакву солидарност нисте помињали са онима који, за разлику од Дојчиновића данас, у то време јесу били угашени, преко ноћи забрањени и истерани на улицу.
Па када је већ тако, а јесте, хајде да се коначно договоримо.
ПРВО: Пустите да о Дојчиновићу и мени одлуче они који нас читају. Они, и само они, треба да кажу кога ће од нас бојкотовати, коме ће веровати и коме ће, за то што читају, плаћати. То је слободно тржиште и то је, док не слажеш, па те не пошаљу пред прави суд, а не онај ваш, слободно новинарство.
ДРУГО: Ви сами немојте више да се зовете новинарима, него вратите себи онај красан и тачан назив из времена Броза – друштвено-политички радници. Зато што то и јесте. Ви нисте новинари и вас новинарство не занима, занима вас само ко ће да влада Србијом, то јест, занима вас да ви то одређујете.
ТРЕЋЕ: Самим тим, престаните и да изигравате удружење новинара, и постаните, и званично, оно што јесте – политичка странка.
ЧЕТВРТО: Изађите онда лепо на изборе, победите, па по свом Индеxу уредите све медије у Србији. Информер први. Бојкотујте га, забраните, налијте кукутом и спалите.
ПЕТО, И ПОСЛЕДЊЕ: Дотле, не занимате ме. И, одсад, имам само пар речи за вас: О, света простото. Комесарска.
СИКТЕР, МОРЕ!
Аутор:
Извор: УНС
