Posledica je – dok klizeća tržišta kapitala i dalji pad cena nafte (i drugih sirovina) podstiču silne diskusije o novoj svetskoj recesiji – da će se grozna predviđanja verovatno pokazati kao preterano mračna i pogrešno usmerena. Nema sumnje da će zbog dramatičnog pada cene nafte neko dobiti, dok će drugi biti gubitnici. Međutim, najveće opasnosti biće političke, a ne ekonomske.
Izmeštanje bogatstva možda se najbolje može uočiti na avionskim kartama zvaničnika Međunarodnog monetarnog fonda. Umesto u Atinu, oni sada idu u Baku. Jer, srednjoazijske diktature u kojima se proizvodi nafta, a među njima je i Azerbejdžan, neke su od zemalja koje je pad cena najteže pogodio, posebno zbog toga što su kao bivše sovjetske države ostale veoma zavisne od trgovine s Rusijom, koja je i sama proizvođač nafte.
Najveći dobitnici srozavanja cene biće visokozadužene zemlje evrozone, uvoznice nafte: Grčka, Italija i Španija (Nemačka bi, takođe, mogla da se okoristi). NJihova izvozna tržišta u zemljama u razvoju će trpeti, umanjujući nade u oporavak zasnovan na trgovini, ali taj negativni efekat biće uzgredan pri iznenadnoj sreći koja se sastoji u velikom padu cena energenata. Rast u evrozoni biće zasnovan na posledičnom rastu domaće tražnje, a ne na izvozu.
Sjedinjene Države i Ujedinjeno Kraljevstvo istovremeno su proizvođači i uvoznici energije pa će posledice po njihove ekonomije verovatno biti složenije. U 2013. i 2014. firme iz sektora energetike su dominirale u poslovnim investicijama i rezovi u ovom sektoru biće prevedeni u izgubljena radna mesta i pad tražnje za kompanije koje svojim proizvodima i uslugama snabdevaju industriju.
S druge strane, potrošnja u obe zemlje će rasti. Dok su potrošači u SAD do sada uštedeli veliki deo prednosti koju su im donele niže cene benzina, dobici za domaćinstva počinju da se ogledaju u višim nivoima potrošnje.
Ekonomisti će se verovatno mesecima pitati zašto su se niske cene nafte sporo odrazile na potrošačku statistiku. Ali na kraju će se odraziti, kao i svaki put posle velikog pada. Važnije pitanje sledi za politikologe: Koje vlade će ove godine pasti i šta će biti posledice?
Nije slučajnost što je poslednja kriza u zemljama u razvoju 1997/1998 takođe bila u vezi sa dramatičnim padom cena nafte. U tim slučajevima, dve najveće žrtve bili su diktator u Indoneziji i krhki demokrata u Rusiji. Maja 1998, devet meseci posle izbijanja istočnoazijske finansijske krize, indonezijski predsednik Suharto podneo je ostavku, nakon vladavine duge 31 godinu. Nekoliko meseci kasnije Rusija je bankrotirala pošto se njena valuta urušila. Predsednik Boris Jeljcin podneo je ostavku 31. decembra 1999, ostavljajući zemlju u rukama tek imenovanog premijera Vladimira Putina.
U pokušaju predviđanja koje bi vlade mogla da zadesi slična sudbina ovaj put, osnovni kriterijumi – uz finansijski efekat pada cena nafte – jesu prilagodljivost i fleksibilnost. Ima li režim finansijske rezerve da ublaži šok i kupi vreme? Ima li država snažan bankarski sistem? Može li politički sistem obuzdati rastuće narodno nezadovoljstvo ili ga kanalisati kroz postojeće institucije? Režimi koji zavise od nafte biće u nevolji ako ne ispune ove kriterijume.
Ovaj analitički okvir donosi iznenađujuće uvide. Što stručnjaci više budu skloni predviđanju propasti saudijske kraljevine, to će njihovo razočarenje biti, ponovo, verovatnije. Ova zemlja je najveći proizvođač najjeftinije nafte na svetu i, bez obzira na to što je njena politička rigidnost nesumnjiva, ona pokazuje ekonomsku fleksibilnost smanjujući svoj budžet i uvodeći dalekosežne reforme.
Rusija, međutim, uz svo njeno hvalisanje, mogla bi imati manje sreće. NJena politička snaga nije praćena finansijskom i ekonomskom elastičnošću. Putin će pokušati da zamaskira bol, ali u nekom trenutku verovatno će biti oslabljen.
Mnoge su potencijalne žrtve uz zabrinjavajuće posledice na ukupnu geopolitičku stabilnost. Venecuela je dugo pre pada cena nafte bila u finansijskoj krizi, a Nigerija prilično liči na Rusiju 1998 – slaba demokratija sa krizom valute.
Na pitanje ko bi mogao postati novi Suharto u narednim mesecima moja najbolja pretpostavka jeste – jedan ili više srednjoazijskih naftnih diktatora u Azerbejdžanu, Kazahstanu i Turkmenistanu. U svakom slučaju, ova godina obećava da će biti zanimljiva – i nesrećna, ako se desi da ste diktator koji se bori da ostane na vlasti u nekoj zemlji izvoznici nafte.
Autor je bivši glavni i odgovorni urednik Ekonomista
Copyright: Project Syndicate, 2016.
www.project-syndicate.org
