Петра Лончара наш лист је затекао у Аустралији, на последњем континенту који је требало да освоји. И то му је пошло за руком почетком овог месеца. А све је почело 2007. године у Европи. После домаћег терена, континенти су „падали” један за другим. Азију је, рецимо, упознавао крстарећи изнад Хималаја. Од пет држава кроз које се простире овај планински масив, млади спортиста га је прво посматрао летећи изнад Непала, а коју годину касније и изнад Пакистана. У Северној Америци летео је на Хавајима и у Канади, а јужног суседа упознавао је летовима изнад Колумбије. Прошле године пред Лончарем је била најтежа експедиција и најтежи континент – Антарктик.

„Било је тешко пре свега због временских услова и неприступачног терена. Јаки ветрови и ниске температуре спуштале су шансе да полетим на само десет одсто. За шест дана боравка имао сам дозволу да напустим брод једном дневно, на читав сат, и да за то време обавим свој задатак летења. Није ми полазило за руком, али последња прилика је донела успех. Ветар се смирио, магла се подигла, одмах сам то искористио и успео да направим два кратка лета. Други разлог због којег Антарктик наводим као најтежи јесте припрема пута – проналазак начина како да посетим ледени континент са скромним буџетом са којим сам располагао и то што сам све сам организовао”, објашњава наш саговорник који до сада има преко 10.000 летова.

Док Антарктик памти као најтежи, Азију сматра најлепшим континентом за оне који се баве овим ваздухопловним спортом, и то због Хималаја. Ту је, каже, имао најбоље летове у каријери, а у Пакистану је летео на висини од 7.000 метара.

„Био сам близу другог највишег врха на свету К2 који износи 8.611 метара надморске висине. То је једино место на којем је могуће летети на висинама од 8.000 метара без мотора. Како би неко дошао до К2 или близу њега потребне су му недеље или месеци пењања, а ја сам му пришао и гледао га из ваздуха за свега неколико сати и то на висини од 7.000 метара”, наводи Лончар, иначе спортиста Ваздухопловног савеза Србије.

У разговору за наш лист каже да је у акробатском летењу, поред физичке спремности, један од битних фактора психичка и ментална стабилност, коју би требало имати пре сваког лета.

„То се постиже временом и веровањем у оно што радите, као и резултатима које имате иза себе. Сваки нови пројекат даје ми додатну менталну снагу, а са друге стране физичка спремност долази свакодневним активностима на планини”, каже Лончар уз објашњење да је страх код њега одавно ишчезао. И не само код њега већ и код његових родитеља, чак и кад се налази на 7.000 метара.