Политичари често, а овде готово редовно, сматрају да се слобода медија састоји у праву да кажемо – оно што они желе да чују. Како су уверени да лојалност нацији подразумева лојалност лидеру, верују да разоткривање њихових грешака, нагласак је на њихових, ствара проблеме земљи – па је зато „непатриотско”.

Може ли новинарство уопште да се посматра као патриотско или непатриотско?

Славни амерички сенатор Вилијам Фулбрајт једном је написао: „Критиковати сопствену земљу представља услугу и комплимент. Услуга је јер земља може да покуша да буде боља него што јесте. Критика је, укратко, више од права. Она је патриотски чин – виши облик патриотизма.”

Колико често су новинари спремни да следе ово поучно размишљање?

У расподели друштвених послова медији имају обавезу, и право, да информације истинито и доследно прослеђују јавности. Ми смо трансмисија која треба да обезбеди здрав и непрекидан дијалог између света политике и јавности. Ако га нема, ако се ућутка јавна реч, ако се сведе на претње или куповине са врха и ћутање одоздо, новинарство се претвара у фарсу.

Да ли нам је потребно „патриотско новинарство”? – враћам се на основно питање. Мој одговор је: Не. Некритички приступ политичким, економским, социјалним, културним или спортским збивањима није патриотизам већ управо супротно – његов сурогат. На новинарима није да се баве тиме да ли ће вести некоме доносити профит или штету. Свако има своје интересе а медији нису ту да би све задовољили.

Ако таквог односа нема, новинари се претварају у полтроне и плаћенике који својим извештавањем наводе јавност да мисли оно што неко други – најчешће политичари – желе да мислимо. Има ту и она стара изрека која каже да новинари нису криви за оно што су објавили, већ за оно што нису објавили.

Уместо ригорозне посвећености истини и неке људске дозе симпатија за „домаћи тим”, новинарство постаје чиста пропаганда. Када новинари прихвате да извештавају на „даљински”, журнализам се претвара у фарсу.

Пристанком на „патриотско новинарство” медији губе поверење јавности, а без таквих медија који би информисали о политици и власт губи кредибилитет. Просто је невероватно како политичари на власти не успевају да се отргну од потребе за контролом медија која се, по правилу, као бумеранг враћа и наручиоцима радова.

Повратак „издајника” у овдашњи политички речник мора да упозорава на времена када је „патриотизам” поседовао отровну и опасну димензију која је омогућавала манипулацију људима – и јавном речју.

Имали бисмо доста тога да научимо из искуства „Њујорк тајмса” током вијетнамског рата пре више од пола века. Редакција је у Вијетнам упутила Дејвида Халберстема који се максимално трудио да осети било локалног становништва. Његови текстови нису се допадали председнику Џону Кенедију који је од издавача „Тајмса” Артура Сулцбергера тражио да извештача повуче. Сулцбергер је одбио. Није хтео да прихвати да се администрација меша у уређивачку политику.

Халберстем је 1964. добио Пулицерову награду. Да ли је био „непатриота”, или је само био међу првима који су упозоравали на промашену америчку политику?

Имао сам током каријере слична искуства. Генерал Ратко Младић лично ме је позвао телефоном и, псујући, запретио да се више не појављујем у Босни. Сматрао ја да су моји текстови „непатриотски”. Када сам 2006. објавио да Србија треба да прихвати реалности и призна Косово, хтели су да ме разапну. Пљували су ме на улицама.

Лојалност нацији, по таквом тумачењу, подразумева непријатељство према другим нацијама. Зато не смемо да заборавимо времена митова о „небеској Србији” у којима се од „патриоте” очекивало да беспоговорно промовише сопствену земљу чак и када су је политичари вођени болесним амбицијама гурали у конфликте национализма и етничког или верског шовинизма.

Сви ми имамо право и да грешимо. Поента је у томе да имамо право на слободну реч. Нека догађаји просуђују. Данас генерал Младић одговора за најтеже злочине против човечности, а исти они који су ме поводом Косова називали „издајником” преговарају са властима у Приштини.

Тражити од новинара да издају сопствену професионалну етику посредна je потврда недостатка поверења власти у сопствену способност да освоји „срца и душе” својих грађана. Када би власт била уверена да то може, не би се превише бринула због медија.

Наравно да патриотизам у моралном оквиру има позитивну улогу јер људима пружа осећај припадности и идентитета, али без моралних „чекпоинта” прети му да га владајуће елите злоупотребе како би ућуткале критичку реч.

Зазирем од позива на социјалну кохезију у „тешким реформским временима”. Не зато што мислим да нам заједништво није потребно, напротив, већ зато што ме искуство учи да будем обазрив. Концепт који звучи позитивно у пракси лако може да постане опасан због могућности манипулације преплашеног народа који се збија око вође или једне партије.

Сувише је овде много политичара који желе да буду искључиви арбитри, који очекују да њихова размишљања и лични ставови по аутоматизму добију националну вредност, чак и онда када су супротне слободи говора. Када се то не догоди, монополисти истине бесне и љуте се. Људе супротних ставова доживљавају као „непатриоте”, као непријатеље које је најбоље ућуткати.

Новинарска професија пуна је изазова с којима се новинари суочавају некада храбро, некада мизерно. Наша мисија је да обезбедимо информације које јавност очекује – и по цену да током тог процеса будемо названи „непатриотама”. Зато дубоко верујем да слобода подразумева право да се од државе спонзорисани и од политичара тумачени „патриотизам” назове деструктивним.

Нека звучи као похабана фраза, али морам да поновим да је слобода медија, тог својеврсног пса чувара друштва, императив демократије. Политичари то јавно неће демантовати, али искуства са овом и претходним властима наводе ме на закључак да по кулоарима моћи све чине да тако не буде.