Премда је силовити плимни избеглички талас пресудно утицао на оживљавање екстремних десничарских идеја и покрета у западној и средњој Европи, постизборна, институционална политика нетолеранције у Хрватској код тамошњих демократски оријентисаних грађана изазива страх и зебњу. Изјаве актуелног министра културе Златана Хасанбеговића да садашња хрватска држава баштини вредности домовинског рата, а да је „антифашизам само флоскула”, стављање у изглед формирања „спискова непоћудних”, само су долиле уље на ватру и унеле додатни немир код мањинских националних и политичких група. Писмо председника Српског народног већа Милорада Пуповца одаслато на кључне институционалне адресе, у којем, тражећи заштиту демократских вредности, упозорава на забрињавајући пораст ксенофобије, никога није изненадило. При томе, нема добронамерних, објективних посматрача прилика у региону који став званичног Београда не оцењују као политички крајње одмерен, деликатан и саображен потреби смиривања излишних тензија. Ово утолико пре што се премијер Вучић ни на агресивне изјаве претходног хрватског премијера („…шарај мало!”) није обазирао, што их је или прећуткивао, или ублажавао, имајући вазда на уму стратешки циљ садашње владе – мир и просперитет на читавом простору бивше Југославије.
Управо из тих разлога, неке изјаве великог европског писца Слободана Шнајдера, изнете у интервјуу „Новом листу”, морају, у најмању руку, изазвати недоумице, па и неверицу. Један од најугледнијих хрватских драмских писаца, који је недавно безмало месец дана боравио у Београду и своју посету окрунио луцидним разговором управо за „Политику”, реторски се у поменутом интервјуу пита: „Нису ли министра културе (Хасанбеговића – Ж. С.) досад најгорљивије поздравили службени Срби?” Ако је мислио на „службену” српску мањину, чије је расположење најбоље описао Милорад Пуповац у наведеном писму, онда је извесно да се теза о „горљивом” усхићењу тамошњих Срба може схватити као чисти – цинизам! Шнајдер, штавише, говори и о ширим историјским контекстима: „Мађарска десница никада није к срцу примила Трианонски споразум, ту крпицу версајског аранжмана из 1920, то јест никада није одустала од територијалних претензија спрам Хрватске. О службеној Србији с њезиним великосрпским снатрењима да се и не говори.”
Зашто се посеже за обманама које могу распламсати десничарска „снатрења” и на једној и на другој страни?
Службени Београд никада није водио мирољубивију и утилитарнију спољну политику, у којој се ипак изражава смотрена брига за судбину својих сународника у расејању. Овакве изјаве и воде у радикализам према којем се, наводно, ни један Хрват никада неће суочити са сабласном НДХ. Ипак, ни то није тачно. Далеке 1989. године Станко Ласић је у својој знаменитој „Крлежологији” записао отрежњујуће речи: „Независну државу Хрватску сматрам једном од највећих трагедија хрватског и српског народа. Узалуд тражим у сјећању свог народа раздобље које би се могло мјерити с оним што су му донијели Павелић и његова дружба. Одговорност за ту трагедију пада, наравно, на усташко вођство, али ја се нећу скривати иза те лаке испричнице.” Ласић, који је у међувремену прошао кроз разне теоријске преображаје, па и конверзије, отишао је у III тому и корак даље: „Ако нисмо само ми хрватски народ, него је то и Павелић, тада то значи да смо дио једне цјелине у којем је зло-звано-Павелић стварно и могуће.”
У праву је Слободан Шнајдер када иронично тврди да је националистички говор један језик посвуда и да је националистичка интернационала једна од ретких планетарно функционишућих.
Није у праву нимало када „службеном Београду” импутира великосрпске територијалне претензије и нетолеранцију, или „горљиву” радост „службених Срба” поводом изјава званичног хрватског министра културе. Ту је велики писац у озрачју чистог – „снатрења”. На срећу!
Факултет за пословне студије и право
