Да ли карикатуре „Шарли ебдоа” на тему ислама имају везе с демократијом и слободом или богохуљењем, дрскошћу и преласком границе доброг укуса? Да ли су перо и цртеж убојитији од оружја? Око тога се нису сложили амерички писци када је Пен центар одлучио да редакцији француског сатиричног листа „Шарли ебдо” 2015. уручи Пенову награду за храброст и слободу изражавања.
Шест америчких писаца, међу којима су и добитници Пулицерове награде и Националне књижевне награде, који нису дошли на доделу – Питер Кери, Мајкл Ондатје, Френсин Проуз, Теџи Коул, Рејчел Кашнер и Таји Селази – изјавили су да је Пен отишао предалеко у традиционалној улози одбране слободе изражавања. Они су бојкотовали доделу овог признања, сматрајући да се под слободом говора не подразумева вређање друге религије, расизам и исламофобија, што је ова редакција учинила објављивањем карикатура пророка Мухамеда.
Ови писци осудили су убиство запослених у „Шарлију”, али мисле да Пен није узео у обзир „бахатост Француске”, која не поштује своју моралну обавезу према великом броју свог муслиманског становништва, и да објављивањем карикатура пророка Мухамеда намерно даље понижава и наноси патњу.
Светска јавност била је подељена на оне који су се одазивали на „Ја сам Шарли” и на друге, који су мислили да је ово редакција злобника која заслужује само презир. Било је и питања читалаца широм света зашто се „Шарли” не подсмева жртвама које су изгубиле живот у том терористичком нападу, докле ће се безобразлук називати сатиром и да ли би редакција неког српског листа завршила у Хагу ако би сличан часопис постојао код нас.
„Ако бисмо подржавали само слободу говора оних чији нам се говор допада, то би било врло ограничена слобода говора. Ово је награда за храброст, а не за садржај”, рекли су у Пен центру, који је основан 1922. у Њујорку и има 3.300 чланова – писаца, издавача и преводилаца. Пенов став је да „Шарли ебдо” није имао намеру да вређа ислам, већ да је насилно желео да одбаци покушај једне екстремистичке мањине да постави границе слободи изражавања.
Новинари „Шарлија” напомињу да је у анализи 500 насловних страница њиховог листа, на њих 300 на мети била политика у Француској, на 38 жаока сатире била је усмерена ка религији, а на седам ка исламу (остатак на католицизам и јудаизам). И даље понављају да нису намеравали да постану светски симбол, већ само да насмеју људе.
„Њујорк тајмс” није пренео спорне карикатуре, не желећи да повреди осећања муслиманских читалаца, нити да своје људе излаже опасности. Карикатуре није пренео ни „Гардијан”, истакавши да борба за нечију слободу говора не подразумева и обавезу да се понављају његове речи.
Реакције су биле различите. Председник немачког ПЕН центра Јозеф Хаслингер за „Дојче веле” је подсетио да у Француској има милион муслимана, исто као и у Немачкој, и да су упућени на миран суживот с њима. Он сматра да спорне карикатуре не морају бити награђене, али „да ли смеју да се цртају – то је сасвим друго питање – наравно да се то сме”, додајући да је граница слободе мишљења утврђена кривичним законом.
Ако се сматра да је у опису посла уметника и да тестирају границе, проблем настаје када се покаже да граница уопште нема. Салман Ружди је подржао одлуку америчког ПЕН центра да награди „Шарли ебдо”, јер сматра да се тако одаје пошта њиховом страдању и осуђује њихово убиство, а писце који су бојкотовали доделу назвао је кукавицама.
Некадашња председница ПЕН-а Франсин Проуз на свом фејсбук профилу написала је, пак, да је обесхрабрена потезом „обично разумног” Руждија. – Надам се да ће публици на гала вечери у ПЕН-у бити показане и оне сирове и расистичке карикатуре „Шарлија”, тако да знају чему аплаудирају и одају пошту – додала је ова ауторка.
Подсетимо да су новине широм Европе пренеле карикатуре „Шарли ебдоа”, а дански лист „Јиландс-Постен” – који је 2005. изазвао лавину реакција објављивањем карикатура пророка Мухамеда који уместо турбана на глави носи бомбу (које је неколико месеци касније у знак солидарности пренео „Шарли ебдо”) – 8. јануара 2015. није преузео карикатуре француског листа. Од 2005. овај лист је под појачаним мерама заштите. Изругивање Мухамеду ставило им је до знања да непоштовање исламског пророка значи неразумевање целокупног арапског културног наслеђа. И да терористи немају (исти) смисао за хумор.
