Српска поезија, на почетку 20. столећа, истиче проф. Ђорђије Вуковић, уздигла је вештину прављења стиха и то је био један општи подухват. Метрика је код Сима Пандуровића доста особена и по томе се он издваја у нашој традицији. Насупрот Јовану Дучићу, који се толико држао дванаестерца, катрена, укрштене и обгрљене риме, Пандуровић узима више метричких елемената, па често избегава капупе, тако да се песме јасније разликују.
Књигу Сима Пандуровића (Београд, 1883–1960, Београд), једноставно названу „Песме”, објавила је Српска књижевна задруга у 107. „Колу”. Избор је начинио и предговор написао проф. Ђорђије Вуковић. На представљању књиге, поред приређивача, говорио је и проф. Радивоје Микић.
Поезија, тврди Вуковић, умире од радикалног песимизма, или запада у стилску једноличност, и ту није по среди само филозофија доследности, него и стил који о томе одлучује. Али, нису све песме такве – „Ми, по милости божјој, деца овог столећа”, „Потрес” и многе друге, ублажавају тај радикализам и лишавају се превише оштрих судова о датим стварима. У „Алилуји” тек један стих доноси такав суд: „Данас је живот само ружна мрља”. Други проблем је гомилање апстрактних појмова: душа, нада, срећа, љубав, смрт, вера, судбина, лепота, слобода или воља, што би одговарало неком трактату. Они се ређају, као у „Илузији дугој сећања и наде”: „Промичу понос, милосрђе, вера,/ полет и љубав, и храброст и нада”. Душевно стање образују елементи које аутор не своди на оно што је најгоре. Моралиста осуђује лаж, злобу и мржњу, коју негде и прихвата, док са друге стране, хвали радост, лепоту, слободу и храброст.
Робовање народа под туђим владарима описују ланац и јарам. Али, ропство је за Пандуровића и метафизички појам. Судбина држи људе у јарму. Човек у „мистичној мрежи” судбине толико је пасиван да готово ништа не предузима („Кронична старост”). Фатализам, ипак, није убио идеју слободе и људи кидају ланце. Учесник у борби за ослобођење, 1912. и 1913. године, релативизовао је идеју нужног ропства, па су и двоје младих покидали конце што их „вежу за простор, време, тонове и боје” („Светковина”).
Проф. Ђорђије Вуковић сматра да Симо Пандуровић није добио место у српској књижевности које му припада: „Од песника његовог доба: Дучића, Ракића и Диса, Пандуровић је најмање изучен и он спада у оне који су делимично познати. Њему није посвећена ниједна монографија, или дужа студија, која би поближе испитала основне елементе његове поезије и бацила светлост на његово дело у целини. Два зборника, која су му посвећена, састоје се од појединачних радова, који не решавају тај проблем”.
После 94 године, каже проф. Микић, песме Симе Пандуровића су се, у избору и са предговором Ђорђија Вуковића, опет појавиле у издању Српске књижевне задруге. Ово издање има за циљ да представи најбоља песничка остварења Симе Пандуровића и да покаже због чега историчари српске књижевности, попут Јована Деретића, уз неколико других песника (Милан Ракић, Јован Дучић, Владислав Петковић Дис, Стева Луковић) баш Пандуровића сврставају у „песничко језгро модерне”, указујући тиме на изузетан значај опуса овог песника. А пошто је Сима Пандуровић један од оних песника наше модерне који је од самог почетка песничког деловања био и озбиљно оспораван (пре свега од Јована Скерлића у добро познатом тексту „Једна књижевна зараза”) и касније доста опрезно прихватан, свако издање његових песама је добра прилика да се укаже и на контроверзе које су пратиле ову особену песничку појаву. И као што се у Пандуровићевој поезији појављује један у тој мери песимистички обојен доживљај света и живота, да се доста дуго сматрало да му баш у томе нема равног међу српским песницима, тако се и формална страна Пандуровићевих песама може посматрати као типичан изданак симболистичке школе, будући да овај песник као ретко ко брине о облику и изразу у својим песмама.
Мада је Пандуровићева поетика симболистичка, мада он настоји да у своје песме укључи оне симболичке елементе који су најподеснији да изразе доживљај света и живота који је заснован на тамним тоновима и остварен уз коришћење врло грубих слика и призора (гроба, таме, распадања тела), наглашава Микић, не сме се губити из вида да овај песник постојано брине о песничком изразу и зато је велику пажњу посвећивао и избору песничких облика (у распону од сонета до вишеделних песама) и избору типа строфе (сестина, квинта, катрен, терцина, прстенаста строфа), што је, сасвим очигледно, резултат жеље да се у стиху постигне високо мајсторство.
Драган Лакићевић је подсетио на 24. март 1999. године, када су у Српској књижевној задрузи уведена дежурства, како би се сачувале вредне књиге, и рекао да је у међувремену објављено петсто нових наслова.
