Каже се да су гуске гакањем спасиле Рим, а каже се и да петао који прерано кукуриче заврши у лонцу. Све, дакле, зависи од тајминга. Да су гуске гакале из чиста мира, а не у тренутку кад су варвари на препад кренули у јуриш, историја их не би запамтила. Да је петао боље темпирао своје кукурикање у складу са газдиним јутарњим навикама, дуже би живео.
Кад мушкарци (а понекад и жене) желе да жене представе као глупаче називају их гускама. Идентификација мушкарца са петлом има позитивније конотације, мада је, што је зналцима етимологије познато, петао симболички повезан са органом који се у устаљеним поређењима такође везује за глупост. Успркос томе, „страшни петао” из Балашевићеве песме за собом вуче пријатне и афирмативне асоцијације.
Неки од најпосебнијих Балашевићевих концерата одржани су у новосадском Српском народном позоришту, једном од две-три најважније позоришне институције у Србији. Не сећам се да је ико икада тим концертима имао нешто да замери. То се, међутим, не може рећи за најављени концерт Марије Шерифовић у београдском Народном позоришту. Та је најава, наиме, многима засметала, па су у јавност изашле оцене о „деградацији културе”. Појединци из позоришног света устврдили су да је Марија Шерифовић добра певачица, али да то што она ради није театар. Штета што у свом менаџерском тиму Шерифовићева нема никога ко би био способан да њеном концерту прискрби какву ефектну теоретску обланду и назове га, рецимо, „музички театар”. Јер у том истом Народном позоришту ових је дана, наиме, уз велику помпу, одржан програм под називом „Филозофски театар”, који се у пракси састојао из промоције књиге „Радикалност љубави” хрватског филозофа Срећка Хорвата. Ради се о варијацији на програм који Хорват већ месецима осмишљава у Загребу, само што је на матичној сцени он модератор који разговара са Јулијом Кристевом, Ванесом Редгрејв или Славојем Жижеком, док је у Београду он главна звезда. Да се разумемо, то је сасвим у реду и то је хвале вредно обогаћивање репертоара Народног позоришта, али само ако се призна да исто важи и за концерт Марије Шерифовић. Тачно је да је театар од својих почетака испреплетен са филозофијом, али то још више и интензивније вреди за испреплетеност са музиком.
Има ту, међутим, још један „гвинт”. Овима којима смета Марија Шерифовић не смета музика као музика, њима смета то што им конкретно њена музика није кул. Насупрот тој музици, Хорватова филозофија им јесте кул. Нема то, наравно, везе ни са музиком ни са филозофијом, него с неким жилавим предрасудама које творе доминантни чаршијски систем вредности. Тај систем вредности се не базира на било каквим егзактним или мерљивим принципима, него на мутном метежу посве приватних и личних симпатија и антипатија.
Сећате ли се, рецимо, кад је она злосрећна Наталија Девић пре пола године у листу „Данас” објавила текст о томе како њу као белу жену у летњој хаљини неугодно одмеравају „младићи, момци, мушкарци средњих година, светлих и тамнијих лица, црних коврџавих коса”? Текст је, наравно, био и расистички и бесмислен, али је и у силним (против)нападима на Наталију Девић понекад бивало сексизма. Знали су је прозвати и „гуском”. Наталији Девић, као и Марији Шерифовић уосталом, сада би добро дошао способан пи-ар. Уместо што је испала петао који је прерано кукурикнуо, могла је да буде гуска која је спасила Рим. После догађаја из новогодишње ноћи у Келну, маса западноевропских мислилаца објављује (писменије и вештије састављене, наравно) текстове који нису предалеко од ноторног чланка Наталије Девић. Уосталом, на сличном трагу је недавно наступио и фамозни Славој Жижек, кога ће чика Срећко, само ако Београђани буду добри, једном да доведе и на овдашњи „Филозофски театар”.
О укусима се не расправља, али ако мене питате, суштини позоришта много је ближи моћни глас Марије Шерифовић кад запева: „Ни ока да склопим, постеља празна тера сан / а живот се топи, и нестаје брзо ко дланом о длан…”, него бизарна комбинација клишеа из самопомоћи и анегдота из живота мислилаца и револуционара у форми предавања. Не мислим, међутим, да мој став према томе треба да има већу тежину од било чијег другог. Смета ми само кад се у друштву и јавности естрада која тежи високој култури проглашава „деградацијом”, док се филозофија која тежи естради неумерено слави и хвали. Такво друштво и јавност никакве гуске не могу спасити. Такво друштво и јавност већ су пали петлу (види код Петра Скока) за уши.
*Писац и новинар
