Najbolja stvar ako si bio predtinejdžer sredinom devedesetih je takođe bila i najgora: 85 odsto tvog znanja o pop kulturi se zasnivalo na nagađanju. Živeo si u zamišljenim svetovima. Bio si neprekidno svestan svega uzbuđujuće odraslog što se pojavi, ali u eri pre interneta, nije postojao način da zaobiđeš propise klasifikacije filmova i sam otkriješ da ništa nije toliko zastrašujuće, seksualno, subverzivno ili prljavo kao što si se nadao ili zamišljao.
Zato si u glavi pravio kućne filmove, zasnovane na misterioznim vicevima koje si čuo za nedeljnim ručkom, uvrnutim dosetkama koje si prečuo na stepeništu i četiri sekunde golotinje koju si video, pre nego što je neko od roditelja uzeo daljinski i rekao, „Mislim da je bilo dosta toga“.
Išao si u bioskop da gledaš Kralja lavova, gledao si postere drugih filmova, i pitao si se o čemu li bi film Kalifornija mogao da bude, i kako može da sadrži nešto toliko strašno da moraš da imaš 18 godina – da budeš odrastao – da bi proveo sat i po gledajući ga. Sećam se da sam bila užasnuta jednom vesti na dnevniku, o bandi u nekom primorskom gradu, koja je mučila jednu devojčicu i kleštima joj vadila zube, zato što su gledali Dečja igra 3 . Znala sam da filmovi mogu da te nateraju da nešto učiniš.
Pročitajte i: Šta sam saznao gledajući filmove o fudbalskim huliganima
Gledanje filma mi je oduvek obuzimajuće iskustvo. Pošto svaki put plačem u bioskopu još otkako sam odgledala Malu sirenu , nikada nisam sumnjala da odlasci u bioskop imaju moć da nam izmene prirodu – nabolje ili nagore, i ponekad, da postanemo više seksi ili kul.
Zato sam bila premlada – isuviše – da gledam Petparačke priče kada su se pojavile 1994. Imala sam devet godina. Ali nisam mogla da izbegnem piratske postere na pijaci, zbog kojih sam bila opčinjena sinhronizovanim pucanjem Vinsa i Džulsa, i gugutanjem Mije Volas, kada kaže, „Devojke kao što sam ja ne nude ovo svakome“. Zbog toga što sam bila oprezno dete, čitala sam sižee i recenzije o njemu u nedeljnim dodacima novina, i u raskupusanom rečniku svojih roditelja tražila reč „autor“, a kasnije i „seksualni rob“.
Petparačke priče su bile kul. Ako sam ja to mogla da ukapiram, kao usamljeno dete koje je živelo bogu iza nogu u Dorsetu – dete čiji su se roditelji toliko plašili da će ga psovke i seks pokvariti, da mi nisu dozvoljavali da gledam ni Komšije – koliko su kul je svakako moglo da se vidi iz aviona. Takođe sam bila blago svesna i da su namenjene dečacima. U njima ima droge, oružja, kul muzike i seksi devojaka (Nema šanse da su napravljene za žene, jer niko ne spominje brak, niti sadrži scenu doterivanja.).
Do tada sam već uspela da razgovaram s jednim dečakom, na osnovu izmišljene sklonosti ka pričama strave i užasa. Ali ako želim da postanem kul, seksi odrasla žena koja opčarava odrasle muškarce, Petparačke priče su mi bile jedina nada. Ako se usredsredim na to, možda će jednog dana svi zaboraviti koliki sam glasni i strasni zagovornik mjuzikla Endrjua Lojda Vebera bila.
Kada sam konačno uspela da ga odgledam, imala sam 13 godina, i videla sam da roditelji moje drugarice kod koje sam prespavala imaju tu video kasetu. Rešila sam da budem očarana i pre nego što pritisnemo „plej“. Znala sam šta sledi, ali sam se svejedno veselila. Milkšejk od pet dolara, stepovanje, Esmeralda, Zedov bajk, apsurdno detaljisanje svega.
„Heroin se vraća u velikom stilu“, citirala sam nestašno, osvrćući se da proverim da li je moja oštrina primećena, i nadajući se da niko neće pomenuti onaj put kada sam povraćala kada sam popila šolju mlake votke sa „pepsijem“. Kada sam prvi put gledala kada Mia Volis nabija špric pun adrenalina u srce, tako sam jako zagrizla usnu da sam je raskrvarila, a onda sa podsmehom pogledala drugarice koje su vrištale. „Ovo je dosadno! Šta je vama?“
Trejler za Petparačke priče iz 1994.
Neke od devojčica su imale muke s njima, ali su se sabrale kada se ispostavilo da sam ja bila u pravu za dečake. Petparačke priče su bile za one sa posebnim, egzotičnim ukusom, kao oni koji vole masline, crno vino ili spermu. Možemo da ih zavolimo ako ih stalno gutamo, i ljudi koje želimo da zadivimo će pomisliti da smo fascinantni i napredni (U to vreme, nismo znale da su ljudi koji želimo da zadivimo – sedamnaestogodišnji dečaci – lako osvojivo tržište.).
Znala sam da nikada neću biti najlepša ili najzgodnija devojka u prostoriji, pa sam odlučila da bih mogla da budem najveća faca tako što ću govoriti da uživam i upražnjavam najprljavije, najgore stvari.
Petparačke priče su mi omogućile da razvijem žeđ za krvlju, što je me je na kraju dovelo do Breta Istona Elisa, filmova ekspolatacije crnaca, Rasa Mejera, Misti stripova i Vipko filmova. Sve to je dragoceni deo mog sentimentalnog obrazovanja, ali trebalo mi je dugo vremena da naučim da ih vrednujem, umesto da očajnički pokušavam da ih uvalim srednjovečnim tipovima koji su dolazili u video klub u kojem sam radila kao tinejdžerka.
Tek sada shvatam da kada imaš 16 godina i kada radiš u klubu u koji dolazi mnogo muškaraca, verovatno žele da vide tvoju guzu u farmerkama. I stvarno, da je trebalo da ih teram metlom, umesto što sam se plašila da im se neće dopasti moje tumačenje Uličnih pasa.
Nije tajna da Petparačke priče nisu lepo ostarile. Ali taj film – ili tačnije, moja ideja o njemu – našao je put do mene tokom godina sazrevanja na način zbog kojeg samo može da mi bude drag, kao da je beleg na koži u obliku parčeta pice, ili drugarica koji poznajem još od jaslica i koja se mi se svaki put upiša u krevet kada se napije. Meni će on uvek biti vizuelno tumačenje čistog kula – čak iako znam da je samo kul dečiji crtež.
Kako sam ušla u adolescenciju, on je bio moja stenografska beleška za sve što je šokantno i odraslo, ali to je film za tinejdžere. Mrljav je i lukav, slikovit i zrnast, i otprilike četiri puta manje pametan nego što misli da jeste (Upravo sam imala grozan flešbek kada sam imala 15 godina i purnjala stvarno slab i loše smotan džoint, kolutala očima i rekla, „Na kraju krajeva, to je užasno nasilan trijumf iskupljenja nad odmazdom“, i lice mi se grči od blama.).
PREPORUČUJEMO: Pi Džej Harvi putuje na Kosovo u novom spotu za „The Wheel“
Mislim da bi trinaestogodišnja ja bila užasno tužna zbog toga u šta sam se pretvorila. Ona je samo želela da bude kul, a ja nikada nisam uspela to da joj obezbedim. Ovih dana, jedva da uopšte ima droge ili takmičenja u plesu u mom životu. Ne impresioniram strance ispijajući toplu tekilu na parkinzima i posle toga ne započinjem rasprave o Pljujem ti na grob. Ostajem kod kuće, pijem bejliz, i rado gledam Pitch Perfect i Whip it. Ali bilo je zamorno biti kul. Zadržati prazan izraz lica dok gledaš scenu silovanja je bilo napeto. Umorila sam se od čamotinje, i da nije bilo Petparačkih priča , možda bi još čučala negde u meni.
Stvari mi se više ne dopadaju samo zato što pomislim da bi trebalo da mi se dopadnu, i da odslikavaju osobu kakva bi trebalo da budem. Kada konstruišeš svoju ličnost od materijala koji je predviđen da se gleda spolja, a ne da se oseti iznutra, raspašće se. Sada sam sazdana od mekšeg materijala, koji se bolje zapatio. Nikada neću prestati da volim Petparačke priče , ali rado ću ih ostaviti u prošlosti. Videla sam dovoljno lažne krvi za narednih 20 godina.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
