Како је било могуће да српска драма коју је током 19. и 20. века обележила појава двојице изузетних комедиографа, Јована Стерије Поповића и Бранислава Нушића, чак тридесетак година – од Нушићеве смрти до појаве Александра Поповића – није оформила новог аутора? Разлог, према речима писца и драматурга Радомира Путника, може бити у идеологији која је осујећивала сваки покушај критичког преиспитивања стварности или историјским приликама попут рата и стварање нове власти. Путник је приредио „Антологију савремене српске комедије” у издању „Цептер бука”, чија је промоција вечерас у „Мадленијануму” у 19 часова.
‒ Комедија буја када се учврсти режим који почива на поштовању система. Све док је друштво у превирању и недоумици куда и како даље да пође, комедиографи могу да се баве маргиналним појавама. А када заживи школство, а друштво се институционализује, онда се виде слабости система. Комедиографи их уочавају и дижу на ниво опште метафоре. Преко појединачног узорка, преко Кир Јање иде се ка широј слици. У социјализму се појавио Бора шнајдер, који је производ тог времена, и преко њега је Аца Поповић изнео своја запажања. Бора постаје руководилац воскарске задруге, да би као лојални некомпетентни човек био биран за руководиоца лимарске задруге. Комедија такве појаве зумира и скида маску са лица. Као што је рекао Стерија: Моје је лечити род ‒ каже Радомир Путник.
У његову антологију ушло је 15 драма, од којих 10 критикује политички прагматизам. Изабрани су писци који су унапредили мисаони контекст комедије, који су ишли даље од забаве. Ту су и нека скрајнута дела: „Две леве и две десне ноге” Милоша Николића, која је имала праизбедбу у Темишвару, а потом је изведена у Букурешту. Николићева дела играна су у Словачкој, Чешкој, на Кипру и у Грчкој, али код нас ретко. Комедија Слободана Стојановића „Осмејак Св. Спиридона” никад није изведена јер је, каже Путник, управе позоришта никад нису прочитале.
Како додаје, савремена српска комедиографија (1945 – 2018) развијала се у етапама. Први период (1945-1956) јесте време обнове ратом разрушене земље, али и доба стварања новог режима. У Србији после ослобођења оснивају се позоришта у великом броју градова. Од 1947. до 1951. Министарство просвете слало је „оквирни репертоар” и могли су да се приказују комади само са ове листе.
‒ У периоду обнове приказивани су скечеви. Критиковани су малограђани, црноберзијанци и преливоде, чиме је обављана мисија осуде реликата старог режима. Појављују се драме Ота Бихаљи Мерина, Милана Ђоковића, Скендера Куленовића, Чедомира Миндеровића, Јована Коњовића и Љубише Јоцића. У првој половини педесетих појављују се и „Вук Бубало” Бранка Ћопића и „Заједнички стан” Драгутина Добричанина, најзначајнији репрезенти комедије. Добричанин приказује како су у социјалистичким земљама системом принуде у заједничке станове усељаване личности које на тај начи губе интимни живот који постаје јавна ствар, па самим тим и предмет критике али и поруге ‒ наводи Радомир Путник.
Почетак другог периода (1956-1965) може се одредити појавом комада „Небески одред” Ђорђа Лебовића и Александра Обреновића, где се јединка своди на сурову звер спремну да се одрекне свих цивилизацијских претпоставки да би преживела у паклу нацистичког логора. Верна реалистичком изразу остају дела Миодрага Ђурђевића, Јована Ћирилова, Мирослава Беловића, Миленка Мисаиловића, Драгослава Грбића, Ивана Студена, Вука Вуча, док комаде превасходно интелектуалних настојања нуде Миодраг Павловић, Јован Христић, Велимир Лукић и Борислав Михајловић Михиз. Режим и даље прати театарски живот и превентивно забрањује представе„Капе доле” и „Друга врата лево” Александра Поповића, писца чији је долазак означио почетак трећег периода ‒ каже Путник.
У антологију су из тог периода ушла дела Борислава Пекића (Генерали или сродство по оружју), Слободана Селенића (Косанчићев венац 7), Миодрага Илића (Казанова против дон Жуана), Гордана Михића (Сироти мали хрчки), а нешто доцније и Виде Огњеновић (Је ли било кнежеве вечере), Миладина Шеварлића (Змај од Србије), Радослава Златана Дорића (Странкаџије), Милована Витезовића (Краљ и његов комедиограф), Небојше Ромчевића (Гробљанска улица) и Братислава Петковића (Каскадер). Комад Русомира Богдановског „Ништа без Трифолија” никад није игран у Србији, а изведен је на Охриду, у Загребу и Лондону. Дела Душана Ковачевића и Љубомира Симовића (Чудо у Шаргану) изводе се широм Европе.
‒ Селенић супротставља две друштвене групе, грађанску и револуционалну, док Симовић говори о јунацима које је живот поразио и они очекују да им судбина подари боље дане. Михић приказује да је беспоговорна субординација основни принцип власти и владања, а Ромчевић слика живот маргиналаца у постсоцијализу ‒ наводи Путник.
Радомир Путник закључује да данас нема комедија јер се оне, подсећа, баве само уређеним друштвом.
‒ А ово наше је у покушају самодефиниције. Таман се писац залети да уочи слабост у привреди, тога већ сутра нема јер друштво не зна да дефинише себе. Имамо драме које постављају питања о нама данас, али оне превазилазе границе овог жанра.
Антологија без дела Душана Ковачевића
Доста је необично да у „Антологији савремене српске комедије“ нема дела Душана Ковачевића. Путник наводи да је желео „Балканског шпијуна” али да писац то није одобрио, док Ковачевић за наш лист објашњава да има ексклузивни уговор са „Лагуном” која објављује његова сабрана дела. Требало би правити анекс уговора и додатно регулисати питање тантијема…
